petak, 2. ožujka 2018.

Šolkotović Snežana | Dete se u meni ponekad budi


Dete u meni ponekad se budi
i šarenu lepezu pred licem vitla,
sliku bi nečiju da ljubi
dok misao kroz vreme skita...
Pa se nestašno osećanjima igra,
u svakom momentu bi da zaplače,
tad nastaje pometnja, srce seta žiga
tada svi tragovi posebno bole i znače...
Dete se u meni potajno ruga,
i onda više ne znam na čemu sam,
u samoći tražim prijatelja, druga...,
ono što me čeka..., ne želim da znam...
Pitanja nisu retka
svako je posebno na svoj način,
onda želim da krenem od nekog početka
da hrabro kroz sutra zakoračim...
Dete se često budi u meni
godine se u sećanju vezuju u čvor,
obara me pogled bezazleni
moj pratilac je senka i svakodneni umor...
Dete se često buni u meni
uporno pokušava da me u detinjstvo vrati,
tu je i onaj pogled sneni
koji sunce na zalasku želi da isprati...
Koprca se u trenucima za opstanak
nemirom bi da me otrezni i probudi,
podseća me na zadati zadatak,
a onda se  žurno nekud u prošlosti gubi...
To dete..., voli da se igra
da dangubi...,
tek da podseti da je postojalo,
a ipak opstaje u ljudskoj ćudi...

Nema komentara :

Objavi komentar