Kaj da vam sad pričam kakve su bile zime u Zagrebu nekad. Svi koji imate blizu i prek 50 let dobro se sečate kakve su bile. Suhe, hladne i s puno snega koji je sam napadaval. Tad smo u aktivnom rečniku imali dost izraza za razne fele snega i leda. Moje najmilije su bile: pršić, siga i ružice.
A sanjke smo imali svi. Nekakve. Ja sam imala one klasične drvene, s ogradicom. Čim sam naučila dobro sedet, dida je otšerafil tu ogradicu i spremil ju na tavan. "Bu ti dobro došlo kad buš imala svoju decu."
Da, i tak se razmišljalo onih dana - dugoročno. Kupila bi se malo kvalitetnija stvar jer je prvo pravilo kupovine bilo - da potraje.
Onda nas zime nisu strašile. Život se odvijal i dalje, samo onak malo utišan, kak je to kad padne pol metra suhog snega. Baka je i dalje odlazila na tračpartije kod svojih prijateljica ili "kuma". Tih je kuma bilo za ne poverovat puno! Ja sam ih samo razlikovala po imenima koja sam prilagala uz 'kuma' bez želje da otkrijem po kome, čemu i kome je koja kuma.
U tak jedno zimsko popodne, nakon spavanja, baka je didi skuhala pol đezve kave da ima kaj piti do Dnevnika. Ja sam se veselila jer je bil četvrtak, dan kad nije bilo crtića prije Dnevnika pa je odlazak kumi na tračpartiju bila prava poslastica. Baka me propisno oblekla, navlekla mi pofutrane gumene čižme i pripremila jednu tanju i jednu deblju deku u koju me zamotala. Bila je praktična (na štetu svojih nogu i kičme) pa bi me posednula na sanjke i vlekla po utabanim stazama do odredišta. Ovaj put smo išli kumi Hanovki, Židovki, u Grahorovu.
Iako mi kuma Hanovka nije baš bila draga jer se kod nje na sve ekstra moralo pazit, volela sam ići k njoj u stan s puno soba i sitnica koje sam mogla razgledavat do beskraja. Ne i dirat. No meni je već bilo uzbuđenje šalabazati na prstima po sobama i spregledavati sve one ukrasne tanjure, slike, figurice, hrbate starih knjiga...Baka i kuma Hanovka bi se sele u kuhinju, za mali stol blizu sobice za bedinericu. (Hanovi su dugo imali bedinericu, zato je stan blistal ko suza.) Kuma bi rastočila prvu rundu kave u predivne porculanske malo veće šalice za kavu koje su po sebi imale razlivene ljubičaste boje ko na svilenim maramama, nametala bi raznih kolačića (domaćih, koje je čuvala u plehnatoj kutiji) na ukrasni tanjur, pripremila dve pepeljare. Mene bi ponudila s vrućim kakaom i dala mi na manji tanjur da si proberem kolača. Uvek sam si zela lincere i one tamne pusrle s pol badema na vrhu. I koji arancin. I, onda, Lidija proč! Nemaš ti tu kaj delati dok se stariji spominjeju. Tadašnjoj je deci ta rečenica bila draga jer je nudila čudesnu slobodu od odraslih. Prvo bi se otišla malo poigrat u unukovu sobu gdi je bila prava, mala školska ploča s kredom i spužvom. A onda bi se odšunjala u spavaču sobu gdi se na predivnom, secesijskom kozmetičkom stolu nalazila muzička škrinjica s balerinom. Potiho sam ju navijala i gledala njene pokrete pod slabim svetlom jedne žućkaste staklene lampe. Nekad bi me tek bakin poziv da je red da idemo doma prenul iz mojih priča koje sam izmišljala o toj balerini.
Žustrim korakom, jer smo navek malo bile v cajnotu, baka je pod debelim tamnim kaputom, ne viša od 1,55, vlekla sanjke i mene po Lole Ribara. Na nogama je imala debele štrikane čarape koje je haklala na kvačice midera, a na nogama je imala crne polcipelke predratnog modela koje je navek davala delati po meri, zbog čukljeva i platfusa, kod nekog poluortopedskog šustera.. Po površini staze sneg se zlizal u led, škripilo je kak vrag. I tam gdi je u Lole Ribara ulazila ona ulica kojoj imena nisam htela zapamtit (a ne znam ga ni danas), a gdi je bila ona Grda bolnica (kak su svi moji zvali Institut za rak), ja sam jednostavno onak sva umotana skliznula sa sanjki nasred ceste. Pokušavala sam baku dozvat kroz šal omotan prek ustiju, al' me ni čula. Ja sam pak jako dobro čula kak komentira da sam postala nekak lakša. Neko sam vreme ležala zamotana u narančasto-crnu kariranu deku i gledala pod lampom kak opet počinje padat pršić. Sve jače i jače. A onda sam se iskobeljala iz deka, zela ih pod ruku i potrčala za bakom. Ona je poluglasno već planirala kaj bu spremila za večeru i jel bu se dida ljutil kaj kasnimo (on nije volel bakine kume, prijateljice al' joj nije branil da ode do njih na kavicu - pod uvjetom da to ne poremeti njegovu večeru). Kad sam ju sustigla, vrisnula je kak da je duha vidla! Mumljala sam kroz smrznuti šal da sam joj ispala još kod Grde bolnice.
Ona se okrenula prema Sv. Duhu i tornju Sv, Antuna, prekrižila se, izmrmljala nekaj kratko i strogo mi zabranila da didi pripovedam o tome.Jer se moglo 'svakaj dogodit'. (Da, dva i pol auta na neočišćenoj Lole Ribara, v pol 8 navečer...) A onda bi ju on špotal.
A sanjke smo imali svi. Nekakve. Ja sam imala one klasične drvene, s ogradicom. Čim sam naučila dobro sedet, dida je otšerafil tu ogradicu i spremil ju na tavan. "Bu ti dobro došlo kad buš imala svoju decu."
Da, i tak se razmišljalo onih dana - dugoročno. Kupila bi se malo kvalitetnija stvar jer je prvo pravilo kupovine bilo - da potraje.
Onda nas zime nisu strašile. Život se odvijal i dalje, samo onak malo utišan, kak je to kad padne pol metra suhog snega. Baka je i dalje odlazila na tračpartije kod svojih prijateljica ili "kuma". Tih je kuma bilo za ne poverovat puno! Ja sam ih samo razlikovala po imenima koja sam prilagala uz 'kuma' bez želje da otkrijem po kome, čemu i kome je koja kuma.
U tak jedno zimsko popodne, nakon spavanja, baka je didi skuhala pol đezve kave da ima kaj piti do Dnevnika. Ja sam se veselila jer je bil četvrtak, dan kad nije bilo crtića prije Dnevnika pa je odlazak kumi na tračpartiju bila prava poslastica. Baka me propisno oblekla, navlekla mi pofutrane gumene čižme i pripremila jednu tanju i jednu deblju deku u koju me zamotala. Bila je praktična (na štetu svojih nogu i kičme) pa bi me posednula na sanjke i vlekla po utabanim stazama do odredišta. Ovaj put smo išli kumi Hanovki, Židovki, u Grahorovu.
Iako mi kuma Hanovka nije baš bila draga jer se kod nje na sve ekstra moralo pazit, volela sam ići k njoj u stan s puno soba i sitnica koje sam mogla razgledavat do beskraja. Ne i dirat. No meni je već bilo uzbuđenje šalabazati na prstima po sobama i spregledavati sve one ukrasne tanjure, slike, figurice, hrbate starih knjiga...Baka i kuma Hanovka bi se sele u kuhinju, za mali stol blizu sobice za bedinericu. (Hanovi su dugo imali bedinericu, zato je stan blistal ko suza.) Kuma bi rastočila prvu rundu kave u predivne porculanske malo veće šalice za kavu koje su po sebi imale razlivene ljubičaste boje ko na svilenim maramama, nametala bi raznih kolačića (domaćih, koje je čuvala u plehnatoj kutiji) na ukrasni tanjur, pripremila dve pepeljare. Mene bi ponudila s vrućim kakaom i dala mi na manji tanjur da si proberem kolača. Uvek sam si zela lincere i one tamne pusrle s pol badema na vrhu. I koji arancin. I, onda, Lidija proč! Nemaš ti tu kaj delati dok se stariji spominjeju. Tadašnjoj je deci ta rečenica bila draga jer je nudila čudesnu slobodu od odraslih. Prvo bi se otišla malo poigrat u unukovu sobu gdi je bila prava, mala školska ploča s kredom i spužvom. A onda bi se odšunjala u spavaču sobu gdi se na predivnom, secesijskom kozmetičkom stolu nalazila muzička škrinjica s balerinom. Potiho sam ju navijala i gledala njene pokrete pod slabim svetlom jedne žućkaste staklene lampe. Nekad bi me tek bakin poziv da je red da idemo doma prenul iz mojih priča koje sam izmišljala o toj balerini.
Žustrim korakom, jer smo navek malo bile v cajnotu, baka je pod debelim tamnim kaputom, ne viša od 1,55, vlekla sanjke i mene po Lole Ribara. Na nogama je imala debele štrikane čarape koje je haklala na kvačice midera, a na nogama je imala crne polcipelke predratnog modela koje je navek davala delati po meri, zbog čukljeva i platfusa, kod nekog poluortopedskog šustera.. Po površini staze sneg se zlizal u led, škripilo je kak vrag. I tam gdi je u Lole Ribara ulazila ona ulica kojoj imena nisam htela zapamtit (a ne znam ga ni danas), a gdi je bila ona Grda bolnica (kak su svi moji zvali Institut za rak), ja sam jednostavno onak sva umotana skliznula sa sanjki nasred ceste. Pokušavala sam baku dozvat kroz šal omotan prek ustiju, al' me ni čula. Ja sam pak jako dobro čula kak komentira da sam postala nekak lakša. Neko sam vreme ležala zamotana u narančasto-crnu kariranu deku i gledala pod lampom kak opet počinje padat pršić. Sve jače i jače. A onda sam se iskobeljala iz deka, zela ih pod ruku i potrčala za bakom. Ona je poluglasno već planirala kaj bu spremila za večeru i jel bu se dida ljutil kaj kasnimo (on nije volel bakine kume, prijateljice al' joj nije branil da ode do njih na kavicu - pod uvjetom da to ne poremeti njegovu večeru). Kad sam ju sustigla, vrisnula je kak da je duha vidla! Mumljala sam kroz smrznuti šal da sam joj ispala još kod Grde bolnice.
Ona se okrenula prema Sv. Duhu i tornju Sv, Antuna, prekrižila se, izmrmljala nekaj kratko i strogo mi zabranila da didi pripovedam o tome.Jer se moglo 'svakaj dogodit'. (Da, dva i pol auta na neočišćenoj Lole Ribara, v pol 8 navečer...) A onda bi ju on špotal.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.