Kolumne

petak, 30. ožujka 2018.

Flórián Hájdú | Csoki


Ulomak iz romana ( Nedelja bez Csokia na Pissaro- u )

Katedralna crkva Svetog Petra i Device Marije u Kelnu, koja je šest stotina godina građena, čuj Margit, šest stotina godina, koliko ljudi ju je gradilo, možda sto hiljada njih, a radost završtetka rada nikada nisu osetili, govorio je Margiti uz jutarnji čaj od kantariona, držeći je za ruku isto onako nežno, toplo, lahorno, kao kada su se u Katedrali 1965. godine venčali. Margit je bila jevrejskog porekla zvala se Epštajn, upoznali su se u Šiofoku glavnom gradu Balatona gde je Karl došao zahvaljujući prijatelju Beli, mesaru Kompanije PIK iz Segedina, koji je 1960. godine boravio tri dana službeno u fabrici noževa Karla Güde-a u Solingenu i tu se slučajno, u prolazu, upoznao sa Karlom Hofmanom u restoranu fabrike kada je nespretno poručio kobasicu sa karijem, koja mu je skliznula iz tanjira, on ju je zgazio i na senfu se okliznuo, pao, Hofman mu je tada pomogao da ustane i očisti usenfirane pantalone na zadnjem levom debelom mišicu, koji mu je poslao garantno pismo kao poziv za jednonedeljni boravak u Mađarskoj, Bela Havaši je bio veliki prijatelj sa Epštajninim ocem Otom, koji je pre rata radio u izraelskoj Hapoalim banci u Budimpešti i posedovao svetlorozebojnu malu vikendicu sa baštom u Šiofoku pored Havašijeve svetložganaumbraste, Margit je ostala jedinica, majka joj je prestala da živi na porođaju šest dana posle, otac nije želeo ponovo da se ženi, zapatio se zauvekno za Zoltan Marijom suprugom i Margitinom majkom, bio je pedantan, iskren, pravičan, ne strog ni popustljiv u životu, vaspitanju Margite, ona je veoma skladno, negovano, skromno, neističuće, vaspitavano dete, devojčica, devojka, supruga, bila je izrazito lepa, graciozna, kovrdžavo crnokosa, stasita karlovisinska osoba, imala je hernadivazno duguljasto, zaobljeno lice, duge tanke crne obrve, isticajne trepavice koje su poput kineske lepeze štitile velike, uvek radoznale oči divljokestenjeve boje, koje i najmanju sitnicu uoče, usne je nasledila od majke i od Marije sa Mikelanđelove skulprure ”Pijeta“, od poznanstva sa Karlom živela je samo za njega crpeći radost, sreću, sve blagodeti zemaljskog života od njegove odanosti, ljubavi, sveukupne pažnje.

Toga dana je otvorila teška belolakirana vrata bolničke sobe u svoje vreme, nežnoosećajni blaženi osmeh krasio je njeno izvajano lice, oči su joj sijale jedvačekajućim blaženim zracima, poluzakoračivši, još nogom u vazduhu, videla je da Karl ne sedi na krevetu onako kako je do tada uvek činio kada je nju čekao. Tada je širom otvorila vrata, zakoračila još jedan korak u sobu, držeći se, još čvrsto, levom rukom za ovalnu hromiranu kvaku, glavu je okrenula ulevo, sasvim iza vrata, gde je stajala česma sa pravougaonolikim većim belim keramičkim lavaboom iznad kog je visilo jajoliko metalno uramljeno, verodostojnoliko, ogledalo, koje su bolesni iz sobe koristili, ako su mogli, hteli, za manja lična vizuelna i druga doterivanja, neophodnu ručnu, oralnoobraznu, glavošnu higenu, kada je konstatovala da Karlo ni tu nije, glavu je polako, nadajno, vraćala udesno u pravcu kreveta, zadržavši kratko strahoispitivački pogled, koncentrišući sluh do maksimuma, na odškrinuta vrata toaleta, pored lavaboa desno, u taj tamni polumetarski razmak, da u tom delu možda čuje zvuke ili vidi očekivanu, željenu pokretljivost i time uspe da smiri, uravnoteži sve u sebi, potmuli bol u bilima, muklo, rastuće bubnjanje u ušima, ubrzani ritam srca, jako drhtanje tela, koje je obuzimalo i od kog su joj kolena klecala, obezbedi dodatnu količinu kiseonika u plućima kog joj je sve više manjkalo, i konstatujući da ni tu nema nikoga, glavu je sasvim ispravila, pogled joj se zaustavio na prostranom dalekom vidiku, kroz veliki podnoplafonski zidni prozor, koji se prostirao paralerno iza Karlovog praznog kreveta, videla je sebe na horizontu kako se iz peska stvara, majku koja joj se iz daljine, blagosetno, smeši, maše, pa potom u svumatu sasvim nestaje, oca koji nad njom, bolesnom, bdi toploglasno tiho, altom, smireno, ubedljivo, milozvučno, sporo, tečno čita, držeći joj ruku, po obrazu nežno mazi, kako ovce tamo jedu samo crvenim mirisom omirisano cveće, bilo ono bodljikavo ili ne, udav je progutao bez žvakanja slona, kada se to nacrta, svi odrasli kažu, crtež uvek mora da liči na šešir, mali prinčevi u Sahari žive na asteroidu ili planeti malenoj kao kuća, s tri vulkana (dva aktivna, jedan ne) i ružom, to sva deca znaju, odraslima to brojevima B612 mora da se kaže da bi razumeli, „Pustinju to ulepšava što se u njoj negde krije bunar...”, videla je zatim toplookerbojni vreli isparavajući pesak u zenitu sunca na kraju daljine, otiske svojih stopala koja po njemu trče i odmah stapaju u krila koja u visinu pokušavaju da lete, osetila je žmarke u predelu bedara i čula mirni odlučni zov nepoznatog eho glasa iz dubine svetlosti k njemu, Balaton kao ogromno pokošeno zrelo pšeničnobojno more koje se uvalama, fjordovima do Remscheida prostire i tu u Lenepu do bolničkog prozora podiže, u usne Karlove pretvara, na oknu željno mokrim šumom je zove, palate Budima gde se sa Karlom šeta, ljubi, ushićeno srećnovoljeno priča, tri koraka zapleše, na grudi mu se pripije, sve na svetu ima, ogledalotečni smireno smirujući pariškoplavi Dunav ispod Lánchida u rani sumrak i bacanje jedne zauvekne zajedničke želje u njegov zmijniodtekući tok pre odlaska u novi život, svet, onda je sve ispred nje nestalo – vidik, prozor, soba, svi ostali detalji okolo, ostao je krevet, Karlo na njemu venčano obučen sedi jabuku u rući neprirodno drži okrenutu prema dole kao akvarelom naslikano, lice mu stoji, kosa mu je žuta poput oreola, donju mu usnu poput marionete nešto pokreće, on ne priča, ali mu ona čuje glas, zakorači prema njemu, pusti ruku sa kvake, otvori usta da duboko udahne jer vazduha nema više, snaga joj noge ne drži, pokuša nešto da kaže, glas više svoj, nikakav, ne čuje, vidi samo jednu tačku kao daleku svetlost koja nestaje...

Nema komentara :

Objavi komentar