Kolumne

subota, 21. listopada 2017.

Nena Miljanović | Sto prva ponoć


ogubana patnjom
u sto prvu ponoć bez tebe
okupah se varljivom mesečinom
(i nepouzdanim zaboravom)
i sa sebe sprah sva bolesna sećanja na tebe
i na sva imena kojim si me zvao
jedno po jedno
kao kraste koje me nagrizaju
odlubih od duše poslednja tri
kojima ste me zvali život i ti:
“Radosti
Ljubavi
Moja Ženo”

legoh bezimena u kovčeg sutrašnjice
i preklopih knjigu bez pesama na prsima
sa nadom da ozdravim od tebe ili umrem
i ne dogodi se ni jedno:
varljivi mesec i (ne)zaborav
nisu isprali iz mene tvoje ime
kojim me moli sutrašnji život
i jauče iz juče
ne ostavljaj me
čekaj ga
čekaj…

Nema komentara :

Objavi komentar