Kolumne

subota, 21. listopada 2017.

Mario Kovačević | srest ćemo se



ne mogu isprati kišu sa lica
ni svoje tragove s ulica ovog grada
srest ćemo se uskoro na rubu
svom anđelu ponosno rekoh... prije pada

Tugu ostavljam praznih ruku srećom,
a Nadu vodim svijećom, da ne klone
srest ćemo se uskoro na rubu
stajat ću na vodi dok ne potonem

otrgnuti smo a da nismo srasli
ostarjeli a nismo odrasli, znaj
srest ćemo se uskoro na rubu
ne traje vječno nijedan raj

vrelo mržnje još nije presušilo
nebo pod nama se opet srušilo, u prah
srest ćemo se uskoro u snu
gdje susreću se Želja i Strah

ne pitaj me o Nesreći il' Sreći
još bih mogao ti reći istinu
srest ćemo se uskoro na rubu
ne nudi mi opet krila... ni u snu.

Nema komentara :

Objavi komentar