Kolumne

petak, 15. rujna 2017.

Radmila Milojević | Davni prizori



Sakrila sam letnju dugu ispod jastuka,
treptaje sa zvezda u očima...
Postoje reči koje nisam mogla izgovoriti,
suze koje nisam mogla sakriti.
Sutra je novi dan.
Sigurno postoji neki put.
Nisam mogla sakriti, svi su videli
tu moju beskrajnu usamljenost
i bol u duši kome nema leka.
Ne mogu da izbrišem iz zaborava
te noći ispod mesečine
kad se tvoje srce pretvorilo u kamen,
kad je izgorelo u vatri...
Još svaku reč pamtim.
Dane i sate u prolazu,
k'o munjom ošinute
u trenu, sa bičem vremena.
Kroz maglu, još se sećam lika tvoga, kao u snu.
I govore naših srca.
Kao da čujem pesmu staru.
Stvara mi nemir, donosi sećanja,
poruku iz davnih vremena.
Onu koju može samo mladost da pruži.
Spustila se do samog dna srca.
Životni dani se nižu, jedan za drugim.
Sakrila sam letnju dugu ispod jastuka,
sjaj sa zvezda u očima…
Davni prizori ponovo oživljavaju,
sada pod drugačijim svetlom.
Tugu nisam mogla sakriti,
svi su videli.
Život je našao izlaz,
otvorio novi put...

Nema komentara :

Objavi komentar