Kolumne

utorak, 4. srpnja 2017.

Slobodan Đurović | Dečaštvo






















Dečaštvo: venecijansko plavo
leprša kao zastava u svesti
i poput peludi topi se u ustima;
boja postaje ukus, dim vatra.
kose na vetru. Vani sneži,
a trese te sunčanica. Teške
klompe otiskuju te, kao cipele
od sedam milja, ka svršetku,
kao da život s koncem počinje,
a sa ulaskom na scenu končava.
osećaš se kao sedef od bisera,
a nisi školjka, kao belo penušanje,
a nisi okean, kao ugriz ljubavi,
a bele dojke device nisu te
ni dotakle; venecijansko plavo
kroz zvučne pulsare Bahove fuge
vraća te u zagrljaj praskozorja.
purpur hiljadu školjki te plavi
i nosi na rukama Ticijanove Madone
u vrt za koji mislio si da ne postoji.
Ti si ruža tog vrta ničijom rukom
ubrana,  neosvojna, čiji miris je boja,
čija muzika je svetlost. Starost:
to je podvala dokonih što pune čaške
cvetova dok prazne polić srca.
a prizracima ne treba verovati.

Nema komentara :

Objavi komentar