Sumnje bi da preskoče sopstveno postojanje snevajaći vrata ka nebesima. Da li si, ljubavi moja, plakao žmureći a nasmejanih očiju, u drhtavici koja te cepa napola? Ti, koji si deo mene, znaš li da ne poznaješ dno moje duše i ljubav na dlanu ispruženim u prazno? Strast je tek plamičak snoviđenja isprepletenih u klupko, kad podgrevao si mi maštu dahom u kosi i skupljao moje poljupce rasute po bespućima. Kada se ćuti za onog koji ćuti, u šapatu zamuklom, tišina je blistavija od halabuke i odglumljenih osmeha što sanjaju sreću...
Ne znamo šta je gde ni kako je drugom, i reči su zamotane u svilu, ali su neke bačene nam u lice oštrije od sablje, u ubodima koji ne zaceljuju. Prećutaću ti svoju bol, ljubavi moja, da te ne saplete, a ti nastavi priču za one koji su se prepoznali, da ih sačeka na jastuku kada se nađu, ako se traže. Nastavi je za onu koju voliš, za onu koja te voli.
▼▲
Oprosti onome koji zagledan u samog sebe ne vide bol koju ti nanese i onu koju od pre mene nosiš. U svanućima novih jutara, podelimo, voljena ženo, kroz mucanja sumrake u nama, da bi nesuvislosti nas nekadašnjih ostavili za sobom. Bili smo sami, šepasajući kroz život, i prepoznajmo jedno drugo u pogledima gde je manje važno ko je u pravu a ko ne i gde su i pravo i krivo osmeh nas samih...
Koračajmo ruku pod ruku kroz život, ženo, i napišimo zajedno priču o našoj ljubavi, gde beskraj je moguć, kod onih koji se vole, kod onih koji vole.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.