Kolumne

ponedjeljak, 6. ožujka 2017.

Nerandža Kostić | Trenutak


Pobegla sam te večeri poput šiparice, dok su varnice strasti kolale brzinom munje. Trebao mi je komadić neba, a tvoje ruke su bile tople i snažne. Tišina je parala senke prekora...

Htedoh reći: -Nemoj, stani...sram me je... Godinama su me svlačile ,,njegove" ruke. Ućutah dok si mi privlačio usne, uplašena tvojim ogromnim očima, ukrućena od htenja. Drhtala sam od iskonske želje  dok si mi stezao mišice i na tren presta borba. Poželeh te silno.

Veče je mirisalo na med i orahovinu. Negde niz ulicu čuli su se prolaznici. Ukus kafe dražio je nosnice. Opustila sam trnjenje ruku uz cigaretu, odlažući trenutak. Koliko lomova prostreli bićem, koliko nijansi nejasnog... Nisam slutila da savest izgrize vlast strasti i ubije želju; ti si bio opasno blizu, u raskopčanoj košulji neodoljivo stvaran. Poželeh tvoje dodire kao pustinja kiše, kap života da povratim samopouzdanje. Duša se nadmetala sa grehom.

Spuštene roletne i neprijatrni zadah utvare poreže me preko stomaka, i ništa više trenutak nije moglo da vrati...

Kad sad o tome razmišljam, sa ove bezbedne daljine, shvatam koliko u stvari dušu jačaju izazovi.
Ipak, bogat život čine baš ti treperavi trenuci začinjeni neodlučnošću.

Nema komentara :

Objavi komentar