Zoran Ilić | Tri kratke priče

Kačket
   
     Da bi krivotvorio stvarnost i predstavio je drugačijom nego što ona jeste, Nepoznatom je dovoljan najobičniji kačket. Dok je sedeo ispred zakatenčenih vrata, on je na glavi imao kačket okrenut naopačke. Nepoznati ga obično tako ne nosi, međutim želeo je da što atraktivnije izgleda na fotografiji, i zato ga je okrenuo naopako.
     Posle fotografisanja, Nepoznati je kačket vratio u uobičajen položaj. On je obavio svoju idiličnu ulogu. Stvarnost je ostala zabeležena, sačuvana,  lepša i uzbudljivija nego što zaista jeste.

***

Sećanje na ljubav

     Nekada sam voleo ovaj grad, zaista sam ga voleo. Samo je bilo potrebno da budem mlad. Sada kada su prošle godine, kada se grad izmenio, kada sam se ja izmenio - ljubav je nestala.
Ostalo je sećanje na ljubav koje mi ne dozvoljava da mrzim, prezirem, ovaj grad.

***

Koju ženu treba da ljubim

     Pre nego što sam i započeo, odustajem. Uradiću upravo to. Ne zato što je to najlakše, najmanje komplikovano, uraditi, već…
     Tri tačke koje ništa ne govore, ne poručuju, ne zamenjuju. I slične rečenice, slični ljudi, slični gradovi… Kako, onda, da znam ko sam ja, u kom od gradova koje sam upoznao, za koje sam samo čuo, treba da živim i koju ženu treba da ljubim? Žestoko da je ljubim, do samog bola! Toliko snažno da je ljubim, trljam svoje usne o njene, uvlačim jezik u njenu usnu duplju… Da je zamaram svojim strasnim poljupcima, iscrpljujem. Koju ženu, koju prokletu ženu?!
Oh, kada bih samo znao odgovor!