srijeda, 25. prosinca 2019.

Florian Hajdu | Božić


Sedeli smo na vrhu trostepenika, za ulaz u kuću i gang Vilmoša Tobijaša-Vili-a u nebitnoj ulici sela gde sam se rodio pored crkve u zgradi kaludjerica, u kojoj je pópió pop koji je hramao na jednu nogu, vazduh često glasno puštao i žmirkao na oba oka kada je amin izgovarao, ja nisam verovao njemu, crkvi ni Bogu, ateistički sperm me je stvorio.

Vili i ja vozili smo avion, on vozač jer su mu roditelji imućni ja neimućan pored njega, kažem sto mi kaže radim kako naredi, imam samo Babu a ona muža koji mi nije deda. Avion nisam znao kako izgleda, on je znao nije mi rekao, mislio sam kao skela koja po reci klizi samo ima krila pa sa njma maše a repom se upravlja kao veslom čamac. Vozio je Vilmoš za Bozic kod Boga, Oca i Deda Mraza, usput pričao ja za njim ponavljao jelene, kočije, prapoci, zvezde koje lete padaju sjaje put do Oca Isusa obasjavaju okićeno od zlata drveće sladoledom, čokoladom, tortama i jestivim gorećim svećama od salonskih bonbona, zlatne puteve crvene, kuće medenjančke na krov nasadjene, labudove kao papagaje, rajske ptice, paune staklene sto junačke priče govore, slonove što se grohotom smeju i na glavi dube, andjeli okolo lete pevaju, radosna deca trčkaraju, ijuču, pijuču, graje i mekecu poklone dobijaju viccu od srece kolutove prave odnazadjaccke na dlavama stoj prave ccigrasto okreću, neki dubeći ispijaju klaker i kabezu.Vozio bi Tobiaš dalje jos dalje i dalje  ja bi bio već do samog Raja nezaborava da ga nije Rožika, majka njegova, pozvala u kuću, bio je sumrak baršunasti vazduh hladan a ne cičav snega nije bilo. Pozva me sa sobom, majka  se uozbilji, ja sramežno podjem, on otvori vrata što u sobu vode, zasvetli zaurla blešteći zaslepi oči moje mozak ceo božić svetski i vrata raja  mi se otvoriše u glavi, zateturah se sedoh na pod, bez treptanja dalje gledajući u do tada čudo, lepotu nevidjenu, veoma brzo Rožika mi reče da moram da idem,Vili se na to i ne osvrnu, ali mi pokaza sve poklone što je Vilmoš dobio ispod đžinovske jelke koja je plafon probila i nebo dotakla, bilo ih je miliontristadvadesetsedam. Uz ulicu krenem Babi, petrolejsoj lampi, Rigo-u koji cvili i jodluje kada ne može samnom da podje bude, kleknuh isped njega, poput vernika kada se u crkvi krste, on skoči na mene počne da me liže osetivši da rađa oba srca dušu u jedno iako bez ičega srećna vesela...

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.