Marija Aleksić | Znam. Ali ne kažem

Ja sam bila bolesna.

Telo mi je bilo slabije od tišine. Duša zakopana pod dijagnozama, pogledima, terapijama.

A oni — najbliži — nisu bili blizu.

Bili su dalji od smrti, i od svetla na kraju hodnika.

Oni koje sam zvala prijateljima . Tako sam ih zvala, da.  

Dok su iza mojih leđa pričali kao psi,

glodali moje ime, moje izbore, moje ćutanje.

Mislili su da neću saznati.

Ali ja sam sve čula, kasnije, iz drugih usta, iz lomova među rečenicama.

Saznala sam kad mi više nije bilo stalo. I to ih je najviše zabolelo.

Sad se smejem kad lažu.

Gledam ih pravo u oči dok mi serviraju svoju verziju sveta.

Pravim se gluva.

Ne zato što ne znam ko su

Već zato što sam naučila

Kakav čovek ne treba da bude.

I to mi je lek.

Ne više terapije, ne molitve.

Samo — istina.

Moja. U meni. Dovoljno tiha da je ne čuju.

Dovoljno snažna da me ne slome.