Nena Miljanović | Fragmenti

Vidim te (u mislima)

Kako koračaš ulicom tvoga grada

Između prolaznika kojima ne značiš ništa:

Običan muškarac kakvih je pun grad

Ni više mlad

Ni već star

Sumnjam i da te vide

I uvređena sam zbog takvog slepila:

Kako ne vide sjajnu auru oko tebe

Svetli ti se iz očiju

I zašto se ne raduju što ćeš ih obasjati pogledom

A ja bih dala svoje oči

Samo da ti se sa očima još jednom sretnu

U ulici bez početka i kraja

U mojoj glavi…

 

Gledam te ( u sećanju)

Na reci (koja nas je odnela)

U senci mladih moravskih jova

U danima osame na obali

Znam te tvoje sate

Kad pustiš misli da teku

Sam…

 

…Ti samo misliš da si sada sam

Jer ne osećaš me više šestim čulom ljubavi

I ne možeš znati da sam u tvome svemu:

Sklapaju mi se i šire misli oko tebe

Ne osećaš

Kako te upijam iz daljine

Iz vazduha koji dišeš

Izdvajam čestice koje si izdahnuo

I udišem kao homeopatski lek

Svaki mi udah srh života

U dimenziji u kojoj postojimo još

U mome pamćenju

Fluidni fragmenti tebe

Koji me drže

Da se ne raspem