Ivo Karaula | Šuma

Ako smo gospodari svoga razuma, postanimo zaštitari naših šuma!

Šuma nije tu da je sječemo, nego da vitalnije zdravlje od nje stječemo.

Gdje god postoji drveća više, uz njihovu pomoć lakše se diše.

I ono drveće blizu kuća, zna pročišćavati naša pluća.

Kućno je stablo i dio mene, o njemu brinem da ne vene.

Svakoga jutra pogledam najprvo, ljulja li se ponosno moje drvo.

Što se god ono njiše veselije, veću mi snagu u grudi prelije.

Šta ja izdišem, ono udiše, a šta ono izdiše, pomogne mi najviše.

Naizmjenično dišemo ja i ono, meni dioksid, a njemu mono.

Kada to sve sagledam pažljivo, saznajem da nam je i drvo živo.

Ali tom životu odkuda hrana, da se svako drvo toliko razgrana?

Drvo ne ore niti sije, a ipak se svako visoko izvije.

Drveće iz zemlje usisava hranu, i to preko žila za svaku granu.

Za razliku od nas, drvo je spretno i vuče hranu iz zemlje direktno.

Naš proces ishrane mnogo je duži, dok dođe do usta predugo kruži.

S našom hranom najprije u zemlju, iz zemlje, sa zemlje, od umora čovjek Drijemlje.

Najprije se ore i sije, onda klije, a čeka se dugo dok sve dozrije.

Kad čovjek ubire i plodove zrele, predugo se čeka dok dođe do zdjele.

I odatle ta hrana rijetka ili gusta, presporo dolazi do naših usta.

Toliko se mi mučimo, ni dužni ni krivi, dok drveće ne radi ništa, ali bolje živi.

Iako nismo s drvetom isti u svemu, ipak ono pomogne više nama nego mi njemu.

Hej dragi čovječe više se ne šali, ne zagađuj šumu, ne sječi i ne pali!