Martina Bogovac | Magla

Lepljiva, tečna, kao vosak kad se topi,
po koži prianja,
od neprijatnog dodira jeza se stvara,
na usta izlazi para, surova magla nevidljivo razara.
Zverska smrt hara,
instinkt preživljavanja, bez trunke kajanja,
na odmorištu pasa lajanja,
nehajanja zbog sečiva oštrih
obroka posnih, želja žalosnih.
Od davnih priča, onih starosnih,
noge klecaju dok se za snagu bore,
otvorite prolaze što nepoznato zbore
da provaliji daju meso, gladni da ne mole.
Do svanuća promrzla pluća,
modri prsti, čeljusti se oštre,
servirane gozbe od mutnih ideala,
dok žalosno plače majka stara,
nad kamenom pločom nadvila se glava.