Rođak je Mijo vijest o Anđinom stanju donio ocu Josi. Ne želeći pred rođakom pokazati svoj bijes zbog, kako je smatrao, sramote koju mu je priredila kći, on se tobože malo naljutio, a onda iskoristio trenutak da se njih dvojica, u zdravlje budućeg unuka, a što bi drugo bilo, dobro napiju. U vinu je Joso utopio i bijes i tugu pa se na kraju i obradovao rekavši Miji kako će mu Anđin sin produžiti obiteljsku lozu. Naravno, samo neka Anđa ostane u gradu, neka se ne vraća i donosi sramotu u selo. Za sada. A kad svi već zaborave na nju, lako će se, kad dođe u posjet, predstaviti kao udovica. I tako Joso, oslanjajući se na svoje gorštačko, životno iskustvo i praktične potrebe, prihvati novonastalo stanje.
Anđelija zaista rodi sina davši mu ime Jadranko, zbog mora. Jedno su vrijeme u tvornici govorkali i nagađali čije bi moglo biti dijete, a onda, gotovo sigurni da je Stipanovo, prihvatiše tu mogućnost. Anđelija je još bila kod Stipana, ali uskoro je kao samohrana majka dobila društveni stančić. Radosti nije bilo kraja. Čak je i Stipan, mada je volio da budu s njim, uživao vidjevši Anđu koliko je sretna. Bila je ponosna sobom. Upisala je večernju školu za opismenjavanje odraslih i bila među najboljim učenicima. Čak je i otac Joso bio zadovoljan kad je prvi put posjetio nju i unuka. Unukovo ime mu nije leglo, moglo je biti i po njemu, ali uzmi što ti daju, rekao je poslije Miji.
Jadranko je rastao kao iz vode. Pametan momčić prigodom jednog odlaska od Stipana reče majci: „Mama, dobar je ovaj barba Stipan, jel?“ A ona odvrati : „Dašta da je dobar, sine,“ te u sebi doda, „i ne znaš koliko!“
(kraj)
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.