Aleksandra Načinović | Trica od špada

Moja je glava lunch paket.

Plastična, tvrda, crvena.

Iz nje vadim Simicha. 

Pojest ću ga za doručak, 

negdje uz obalu Dragonje, 

pokraj pruge koja ne vodi nikamo. 

Tračnice su zarasle u korov.

Moji koraci zapinju,

miješaju se slike 

u toj kutiji. 

Nacrtane linije stvaraju unutarnju dimenziju, 

svjetlost se igra geografskim tijelima 

na jednoj fotografiji.

Ona, u plavu haljinu odjevena, 

ne dozvoljava da joj se obraća bez dopuštenja.

Drži visoko pehar u ruci, malu pticu na ramenu.

Proviruju joj bose noge seljanke dok

lovi snove mrežom za leptire. 

Ne možeš, 

Nisi dobra, ne ide ti to. 

Vadi snop karata za briškulu, 

trica od špada. 

Stavlja mokru krpu na sljepoočnice.

U nekim drugim vremenima 

mogla bih proricati  budućnost. 

U crijevima pokisle ovce

tražiti indicije. 

Naučila je: 

nikada ne reži kruh nožem, 

kidaj  ga rukama.