Osećaj teskobe me gonio niz Sremsku, nisam ni zastala pokraj poslastičarnice, ni virnula u izlog i žito sa šlagom , sletela sam niz stepenice prema Zelenom vencu. Provlačila sam se kroz podzemni prolaz između tezgi na kojima su visile mađarske kobasice i tuceta muških čarapa. Jedva sam izbegla pogačivačicu sreće koja mi se isprečila na putu. Utrčala sam u Laylandov autobus br 33 za Banovo brdo.
Samo što je vozač zatvorio vrata, sručila se kiša. Bila je toliko jaka da mi se učinilo kao da je umesto prozora zid. Staklo se zamaglilo i na njemu su se ređala lica i slike bez reda i razlike, prošlost se vraćala jasnije nego ikad, iz vremena kad sam bila devojčica koja još nije znala da čita i piše. To nisu bile samo slike, to je bio život koji sam živela.
***
Nisam još išla u školu kad je moj otac dobio premeštaj u službi. Putovali smo noćipo i dan velikim vojnim kamionom, stali na svako odmorište, jeli pohovane šnicle i paradajz sa pijace na Senjaku, moja je majka samo uzdisala, meni se prvi put javljao osećaj nedostajanja, lica mojih drugarica sa trećeg ulaza ređala su mi se po glavi . U Gorski kotar smo stigli u noć, bilo je hladno iako je bio septembar, padala je kiša. Ujutru smo moja sestra i ja stale na otoman pod prozorom, ništa se nije videlo, kao da se kiša pušila.
Moja majka je pokušavala da zapali vatru u šporetu, dim joj je terao suze na oči, šmrcala je i dalje uzdisala. Otac je bio uzbuđen pred zadatkom koji će ga zadržati na celodnevnom radu.
Petog dana veliko brdo je izronilo iz kiše izniknuvši pod prozorom kao džin. Nebo se nije videlo, brda i šume, samo šume i brda svuda u krug.
-Kud smo ovo došli?
Moj otac je bio upravnik Prihvatilišta za strance, ali smo svi to mesto zvali logor.
Bivše austougarske kasarne bile su privremeni dom stotinama emigranata, koji su tu završili kao posledica Hladnog rata između Istoka i Zapada. Jugoslavija je bila na razmeđi puteva. Bilo ih je iz raznih zemalja, Mađari, Rusi, Turci, Česi, ljudi svakakve fele, sportisti, drvoseče, glumci, protuve, profesori i perači sudova. Čekali su garantna pisma za bolji život u dalekom svetu.
Kasarne su bile boje zrelog suncokreta, okružene raskošnim parkovima i klupama. Cvetnjak i drveni letnjikovac su obrasli puzavicom sa cvetovima u obliku trube, a sve zajedno opasano bodljikavom žicom i stražarskim kućicama. Bilo je nečeg fantastičnog u tim predelima punih lepote i surovosti.
Unutrašnjost kasarni je bila memljiva i mračna, sve je imalo kiselkasti miris buđi. Preko spavaona su razvučeni konopci na kojima su se sušili čaršafi i zakačena siva vojnička ćebad sa crvenom prugom po sredini.
Žene su po ceo dan mele prostorije i prale veš, muškarci su čučali naslonjeni na zid, pušili i ćutali.
Otac me ponekad vodio u obilazak. Hvatala sam korak sa njegovim, zadivljeno gledala odličja na reveru njegovog šinjela, blokeje sjajnih, izglancanih čizama udarale su o kamene ploče nepreglednih i mračnih hodnika. Samo je ponegde gorelo bolesno svetlo što je pojačavo senke na bledunjavim licima emigranata. Činilo se kao da su nabacivali onu obazrivost koju su nosili kad ih vreba opasnost tako da su neki dobili izraz lisice, a neki ličili na zver koja se sprema u napad. Vazduh je bio tako težak od ustajalosti, mokrog veša i njihove iznošene, sirotinjske odeće. Ničeg lepog tu nije bilo, ničeg plemenitog u njihovom nastupu, ali sad znam da je njihov život bio samo niz teškoća i briga dok su se očajnički trudili da pobegnu iz jednog sveta sa kojim nisu uspeli da se pomire. Njihovo ćutanje je u sebi imalo nečeg užasnog kao kad krik zamre u grlu.
Emigranti bi se poređali u vrstu. Prve su u redu stajale majke okružene musavom decom. Njihov pogled je unezvereno i uplašeno šarao po nama. Muškarci bi obarali glave i pogled prikovali na crveni, kameni teraco pod. Stajali su zbijeni kao da se između nas otvorila velika crna rupa koja će ih progutati.
Moj otac je čekao da se postroje, nestrpljiv, zlovoljan i ljut. Bio bi ozlojeđen svaki put kad bi ga zaustavili u njegovom naporu da im život učini podnošljivijim. Njihov nemi, tvrdoglavi otpor bio je upućen vlasti koja mu je data.
-Ne treba im verovati-govorio je.
-Ako nastupiš prijateljski odmah to zloupotrebe, lukavo i prefrigano, ako se odnosiš vojnički, kako treba, postaju osorni i nepodnošljivi.
Gledao ih je sa nepoverenjem i oprezom. Njegova uverenja su bila kruta kao beton. Strogoća mu je kolala u venama. Ljudi su hodali kao senke kad se naljuti. Moj otac je završio ruske vojne škole, nije pristajao ni na kakve ustupke kad se krše pravila, bio je odan samo Državi i Partiji. Činilo mi se da je prihvatao njihovu sudbinu hladno i bez osećanja.
Stajala sam pribijena uz njega sa burom stida u duši.
Danas kad o tome razmišljam, znam da su ljudski odnosi čudna stvar, mnogi ljudi prolaze kroz život , a da ga nikad nisu istinski upoznali, nisu ni svesni plemenitosti koja postoji među ljudima.
Sećam se da sam u redu ugledala devojčicu mojih godina. Bila je tako lepa, one lepote koju daje savršena prirodnost.
Sećam se kao da je u memljivu i mračnu dvoranu ušao dah morskog vazduha, sa mirisom borova i soli koji je južni vetar sa Kvarnera doterao preko Risnjaka i Snežnika.
Sećam se da me obuzelo osećanje jasno i čisto, a kad sam pogledala u oca videla sam da je i on osetio isto jer se osmehnuo nežno i brzo kao kad upališ i ugasiš svetlost.
Osetih odjednom da se u meni razliva nešto kao topao talas, između nas je prostrujala dobrota i u dubini svetlosti videla sam svog oca kako odvaja gajbe voća za decu, kad stigne kamion sa Primorja sa robom za oficirsku menzu i kako povećava sledovanje drva kad se prozori išaraju mrazom.
Osetih kako mi duša raste.
***
Sneg je pao već u oktobru. Brda su osvanula prekrivena snegom kao sladoledom. Bilo nas je nekoliko dece čiji su roditelji zaposleni u Prihvatilištu. Dane smo provodili u igri. Jurili smo niz hodnike koji su odjekivali, klizali se po uglačanom parketu banket sale. Vrata kuhinje su bila pritvorena.Ta prostorija je za mene imala čar kao lutkina kućica. U njoj su kao ispomoć radili emigranti, jedan je bio Rus, Sergej.
- Njet! Njet! Ja njet Rus! Ja sam Kozak!
Kozaci nemaju zavičaj, oni ne pripadaji ni jednoj rasi ni naciji. oni su lutalice, slobodni ljudi koji tragaju za srećom.
Nije bio mnogo visok, ali mu je telo bilo snažno i mišićavo, kroz njega je tekla pomešana krv Tatara, Arapa i Turaka. Na njemu zaista nije bilo ničeg ruskog, osim očiju. Začudo, bile su plave, a duboko u toj plaveti videlo se nešto toplo i meko kao gnezdo.
On je u svojoj dvadesetoj bio ispunjen žudnjom za velikim svetovima i sa oduševljenjem je čekao odlazak u vojsku. Bio je sin ratničkog naroda, za druge narode i zemlje nije ni čuo i nije mogao ni zamisliti prostranstvo sveta van granica stepe.
Tek kad je napustio dom i porodicu počeo je da istinski posmatra život i da se prilagođava. Ali išlo je sporo i teško jer je njegova predstava o dalekom svetu bila potpuno pogrešna. Veliko razočarenje i bedni život nisu menjali njegovu zamisao i zanos. On je odlučio da bude stvorenje mnogo veće od onog što mu je predodređeno, da celo svoje postojanje usredsredi na borbu protiv patnje i nepravde sveta u kom se našao.
Video je sebe onakvog kakav jeste, prost i jednostavan, bez velikih škola, ali kao čoveka koji pokušava otkad zna za sebe, od vremena kad je bio divlje, plahovito dete, da učini najbolje za ceo svet, da ga nekako izmeni. Znao je, da ako se otisne u svet to neće biti samo magična vizija, nego će se morati prikloniti pravilima i zakonima sveta.
On se u svom ushićenju, mesec dana pre isteka vojske, sakrio na rumunskom tegljaču i posle tri nedelje preskočio na jugoslovenski šleper Kladovo. Čim su ušli u carinsku luku, skočio je u Dunav. Bio je mlad i snažan, odrastao na Donu, kao riba, ali poklopio ga je talas. Našli su ga carinici, promrzlog u nesvesti zakačenog za vrbe.
Kad ga je milicija vodila u pritvor, kroz rešetke kombija je ugledao plavo nebo, toranj neke crkve i prozore sa begonijama. Zapevao je. Pevao je u belo okrečen drvored, pevala je kaldrma i ceo Beograd. Rekli su mu da ućuti, ali ništa nije moglo da utiša tu muziku u njemu. Zavoleo je grad celom dušom. Iako je u Beogradu bio prvi put, to je postalo mesto njegove nostalgične vizije, mesto u kom će se osloboditi lutanja i nemira koji su prisutni u životu lutalice.
Priroda mu je odredila da bude romantični vizionar , umesto toga on je zbunjen, obeshrabren i bez nade sedeo u kuhinji među kalajisanim loncima. Nije imao ni trideset godina, a kao da mu je život završen, osećao se starim i suviše razočaranim da ponovo počne bitku.
U trenucima razočaranja i divljeg očajanja grozničavo bi ribao blistave šerpe, oljuštio vreću krompira za sat vremena i na kratko bi ga obuzelo osećanje da je opet mali dečak, za kog je već mislio da je mrtav, nesvestan patnje oko sebe.
Veliki svet ga je privukao kao što sjajna igračka očara dete , ali sad je bio svestan obmane lažnog sjaja. Upao je u svet stvarnosti u kom nije bilo mesta za mladalačke snove. Pun sumornog očaja poželeo bi da se opet vrati među gola brda , da čuva koze, da trči u šator privučen mirisom vrućeg mleka pomešanim sa mirisom trava , dima sa ognjišta i konjske balege.
Njegov san da učini najbolje za ceo svet, da ga oslobodi predrasuda, neznanja i siromaštva je bio izgubljen .
Iako danas mogu samo naslutiti strahotu njegove patnje, kad o svemu mislim posle ovog protoka vremena, ipak, ja sam tada gledala svet očima male devojčice. Sergej mi je bio najzabavnija osoba koju sam poznavala. Poređao bi nas na klupicu da virimo kako rastu buhtle u rerni, pravio nam ždralove od kolačarskog papira. U toj njegovoj spretnosti da nas zabavi i usreći bilo je nečeg što je rastuživalo.
Pevao nam je neke pesme na čudnom jeziku, ni reč nismo razumeli, ali osećali smo da su tužne.
- Ja sam upotpunjen samo kad pevam-rekao je. Volim pesmu na način koji ne mogu opisati i taj osećaj pripadanja jedno drugom je tako silan da stvara bol.
Ipak, dok je pevao imao je srećan izraz, tek kad nas majke viknu sa prozora na ručak, zbacio bi masku sa lica.
Srce se umorilo, nije mogao više ni da misli ni da pati. Niko nije bolje od njega znao kakvu utehu donosi rad. Plašio se časova kad je bio dokon.
Vodio nas je u konjušnicu gde je timario konje. Tu strast prema konjima kozaci nose u krvi kao zapis. Od rođenja su naučeni da je konj kao neki božji znak, kao božanstvo. Kad sam u konjušnici ugledala dva predivna konja pomislila sam kako nikad nisam videla nešto toliko lepo i kako su to najlepše životinje na celom svetu.
U svom nepoznavanju istorije i geografije i raznih naroda jer sam imala samo šest godina, ja sam ipak jasno videla slike stepe, divljih konja koji razigrano trče, preskaču preko jarkova i živica, Sergeja u šiljatoj šubari i crvenom kaftanu kako je u punom galopu projezdio kroz visoku travu.
***
Moj otac je dobio prekomandu za Beograd, a da nije prošlo ni tri godine na jednom mestu. Moja majka je pevajući ređala kofere. Sergej je mahao šubarom dok je vojni kamion ubrzavao. Oči su mu bile nasmejane i lice mu je bilo nasmejano, on je mahao ne otirući suze koje su tekle niz obraze.
Moj otac je dugo bolovao svoj premeštaj iako je u Beogradu dobio unapređenje, visok čin i nov stan. Penzionisali su ga sa nepunih četrdeset. Ćutao je, kao i obično, ujutru kad ustane, obrije se i obuče i usprkos svojim usamljeničkim navikama ode da potroši dan na Savi sa splavarima, pecarošima, čuvarima reni bunara, lovcima, nosiocima Spomenice i zidarima sa pivom ispred dragstora. Pratilo ga je mučno osećanje da su ga se država i partija odrekli. ( Nije pomoglo ni to što su A. Rankovića i celu našu zgradu i pola Banovog brda oterali u penziju)
Prihvatilišta su se sa otvaranjem granica gasila jedno po jedno.
* * *
Mora da je ovo moje sanjarenje bilo kratko, sve je stalo u nekoliko minuta, jer smo bili kod Sajma kad je u autobus ušla kontrola.Trgla sam se zbunjenog i pometenog mozga i preturala po torbi da nađem kartu za prevoz. Jedina misao koja mi se jasno pojavila bilo je sećanje na Sergejeve reči:
-Ako ima barem ijedna osoba da te se seća , ti si srećan čovek!
Sad je sećanje na njega bilo bolnije od rastanka.
***
To jutro sam pošla u grad da završim razne poslove. Noge su me same nosile Kolarčevom ulicom, pravo na izlog Jugoslovenske knjige u Palati Albanija. Pratila sam izlog u polukrug, oči su mi letele po naslovima, a onda sam je ugledala. Moja se knjiga ugurala među velikane. Osetih neizdrživu radost, širila se vazduhom oko mene . Da je bar još neko stao pred izlog da pogleda.
Hodajući u krug dođoh do kraja stakla. Čuo se neki zvuk, između šapata i pevušenja, kao kad majke pevaju uspavanku. Na šamlici je sedeo starac i prodavao lozove. Bio je vreo dan, a on u kozačkoj šubari i kaftanu jarkih boja. Beli brkovi su mu visili do trećeg dugmeta na košulji. Kroz mene je prostrujala neverica.
Sergej?
Pokušala sam da namestim da nam se pogledi sretnu.
Gledao je kroz mene , osmehom čoveka odsutnog i sa izrazom čoveka čiji je duh daleko, daleko u vremenu kad je bio mlad, a život lep. Ničeg drugo u toj plaveti nije bilo, svuda se prostirala samo ogromna praznina. Nije bilo ni trunke prepoznavanja. On me je pozdravio kao star čovek koji čeka san i rukom ponudio loz, kao da kaže:
-Uzmi loz, uzmi ceo moj umorni život, svejedno mi je!
Sve se u meni uskovitlalo. Uz obraze mi se pela vrelina. Sva ona sreća kad sam ugledala svoju knjigu u izlogu raspršila se kao kad se baloni puste u visinu. Na njeno mesto ugnezdila se nelagoda koja me gonila nizbrdo niz Sremsku.
Autobus se kod Šećerane popeo na nadvožnjak i dok je prelazio preko spojnica osećala sam strahoviti grč koji me je terao glasno da se zaplačem.
- Da sam barem kupila loz!
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.