Milan Drašković | Lament za EN

R E Č I    I    E N

Slušati čudne reči uz plime slabašan dah,

strah od crvenih pasa, konj koji nanjuši strah,

niže niz Epl Krest Roud – čudan gost pred vratima,

uz poštansko sanduče krijuć’ sramotna pisma.

Zapečaćeni hotel poput prastarog cveta,

vreme transformacije sa grudima od slame,

reči su krhka jaja – tako lako se slome,

krv, vino i aspirin, za plam plavog velveta.

Soba o kojoj sanja, gnezdo letnjeg pejzaža,

vreme da spusti reči na prostirku od peska,

dok kvasi mokasine nežnost kao groteska,

za neko drugo vreme, nešto poput korsaža.

Zaljubljena u tu reč i kad je izneveri,

čak i mastilo slaže žar vatre što zamire,

maska za poslednju reč Skarpija kad prevari –

onda postane meta pod mlazom tečne vatre!

P U T O V A N J E    S A    E N

Duga noć u Nevadi, noćni sat gust k’o skrama,

spram skamenjene glave trag Roršahove mrlje,

kretanje ka Born Bridžu, nestaje miris zemlje,

u predgrađu Bostona nesklad sveta razuma.

Sva radost zove se Džojs spram zaključane sobe!

Sred ,,Hatavej Hausa” prst joj osmehe crta,

kroz Ulicu milosti sisa stabljiku cveta,

poezija uz rok bend što svira za njih obe.

Pećina ogledala gde dovlači Atlantik,

likove kao fetiš u ribarsku kolibu,

morske trave i alge, prepariranu ribu,

sred okeana Plam Gat – pogled na svetionik.

Nišan za rezbariju, sav nameštaj spram Sunca,

kroz Dolinu kostiju put za Pensilvaniju,

voz što nigde ne staje, istina koju mrtvi znaj,

kad poželi da umre – ceo dan bez poljupca.

L A M E N T    Z A    E N

Crveni breg Glostera prozora izgladnelih,

ta soba gde se moli, mornar skriven u pulsu,

na gradskim kapijama narkomani pri fiksu,

kružok ludih dama za pisma crnoj pčeli.

Gnev dragulja i uglja. A tvoja uloga, En?

Noć čeka na doručak, creva poput puteva,

bes što kulja niz dimnjak, prsti s pregršt čireva,

oseća tamnu fugu kroz život svoj iščašen.Škorpija, zlehud pauk kroz pesme horoskopa,

kad drzneš se da živiš pevajući prstima,

bajonet uz grm ruže pohodi u snovima,

neka mrtva imena rado bi da pokopa.

Poput apstraktnog duha dva portreta na zidu,

gde postoji ostrvo obala istrajava,

alat samoubistva – večnost što obećava

sve dok plešu zajedno pri jučerašnjem spidu.

Anđeli ponad grada, noć s jedanaest zvezda,

vraćajući ti srce balon vrh tavanice,

mehanička stopala na vrh mrtve ulice,

krik zelenog prozora kad tišina izjeda.

Draga mrtva imena, kosti na mesečini,

kremacija ljubavi s ukusom artičoke,

u predvorju ludnice viseći naopačke,

s puno veštačkog cveća prognana spram prašini.

Martini sa Silvijom i spora vožnja kući.

Soba s bojom Meseca za udvojenu sliku,

kroz ironični kontekst odlazak uz muziku –

sa samoćom bdijući, za osmehom čeznući...