Marija Aleksić | Kiša i kaldrma

 

Korake tvoje čujem sve do kraja ulice,

Ogrćem se kaputom boje goluba,

Ko to kaže da se pale ulične svetiljke,

Gledam kaldrmu i grlim dva ulična stuba.

Kiša nemilice pada i nema nameru da stane,

Hvatam te za ruku i krećemo ka hramu,

Kaldrma čuva stare bolne rane,

Nemoj me nikad ostaviti samu,

Kocke po putu brojim i slažem.

Kišobran nosim u desnoj ruci,

Svoje misli oblacima oblažem,

Hajde to jedno piće sada stuci...

Popij sve što se popiti može,

Ne želim više za nas da čujem

Hoću da izađem iz ove kože,

Druge cipele želim da obujem.

Kaldrma ispisuje priču davnu našu,

Naspi mi piće i u ruku pruži,

Da nazdravimo uz još jednu čašu

Ne želim da se rastanak ovaj oduži.

Kiša dobuje, nervira me tako,

Jeza mi prolazi leđima do struka

Znam da ovo neće biti lako,

I dok me mazi tvoja ruka

Pozdravljamo se na kaldrmi sami.

Kiša nam udara kapima po čelu,

Brojimo kapi u noćnoj tami,

Tražimo u noći senku belu.

Samo zvona stare crkve zvone,

Kao da našu tugu zvonik odbrojava

I dok jedna priča sve dublje tone,

Mi ne znamo da li je sve san ili java.