ponedjeljak, 25. listopada 2021.

Nada Đoković | Lorena Vojtić: (Dis)balans svjetova


"Lorenina svojstvena igra rečima više čak nije ni samo to. U novoj zbirci, Lorena je stvorila unikatan ples misli koje izražava završnim koreografijama u obliku poezije i proze, dubokih, psiholoških temelja. Dominantna emocija u pesnikinjinom pisanju jeste nikad napojena i nahranjena čežnja, koja više čak ni nema realan cilj, već se kao neutoljena glad širi njenim umom. Čežnja za drugim unutar sebe i za sobom unutar drugih. Već prepoznatljiv slobodan stih, psiho-filozofske podloge, kojim ona ljubazno ističe u svakoj njenoj reči - vapaju da bude shvaćena i da je čuju. Da čuje samu sebe. Suočena sa sopstvenim destruktivizmom, ona ne beži od realnosti, već je pretače u reči i tako sebi objašnjava sopstvenu. Ona poezijom pripoveda, kao pored kakve vatre u doba pričanja strašnih priča, samo što ih ona ne izmišlja. Ona ih prenosi u celosti onakvim kakve jesu, proživljene i poput plesnih partnera - prisutne, razigrane i žive. Kao što govori jednim stihom: "Ženo, otišao sam samo na tren, moleći Boga da se što pre vratim", ona upućuje molitvu nadzemaljskom da se što pre vrati ljubav. Ljubav da se vrati njoj, a samim tim i jedini način da se ona u potpunosti vrati sebi. Pritom, Lorena ovde ne govori samo o ljubavi kao takvoj, onoj fizičkoj, već je podiže na pijedestal psihološke čežnje za svojstvom i, kao takvoj, upućuje je na nedostatak sebe u njenom odsustvu.

Njene reči više nisu opore i grube, naprotiv, u ovoj zbirci, pesnikinja se predaje svojoj sentimentalnosti i vapaju čežnje jedne žene i jedne majke, koja ceo svet nosi na jednom ramenu. Ne kočeći svoje misli rimom, ona prepušta slobodnom stihu da je odnese u trenutke njene najveće sreće, nadajući se da će je još jedanput dočekati na vratima. Dok je pred ogledalom, pred najtežim susretom sa sobom, ona kao buru projektuje retorska pitanja stara vekovima: ko smo mi kad smo sami i kad ostanemo bez društvenog okruženja? Da li imamo sebe samo u nekom drugom i ko smo, zapravo, van svega što smo postigli? Ko smo kad smo na razgovoru sa samim sobom? Lorena suočava svoje realno ostvarive želje sa nametnutim nemogućnostima da se iste ostvare. Metafore i komparacije, kojima obiluje pesnikinjina poezija, zaista jesu unikatne i već predstavljaju njen lični, prepoznatljivi izraz. Na ravnoteži savremenih događanja u njenom životu i prastarih, vekovima starih duša kojima piše, on stvara neoborivu psiho-analitičnu poeziju duše, koja nije za svakoga. Njenim rečima samo gradi iluziju razumevanja od strane čitaoca, dok je poruka koju šalje daleko dubokosežnija i nekad čak i njoj nesaglediva. Ovakva vrsta poezije nimalo nije laka, a tek ne naivna. Naprotiv, Lorena se u nekim svojim ostvarenjima čak i sama bori protiv istih tih ostvarenja, zvanih reči, koje nekad podmuklo mogu da stvore površnu sliku nabujalih okeana njenih misli. Strast koja se provlači kroz svaku njenu pesmu, strašna je strast: ona koja se razbuktela u ognju njenih misli, ali neobuzdano grabi prostore i van njih, stvarajući pesme koje peku, koje pale i onog ko čita, potkane rukom onog ko pod njima vekovima gori. Lorena još jednom dokazuje elipstičnost života: kako se sve na kraju dovodi do početne tačke, za koju bih, u ovom slučaju, izabrala baš njenu nenahranjenu čežnju. Tražeći odgovore na sopstvena pitanja, Lorena neke od svojih pesama započinje baš pitanjem, na koje odgovore nalazi unutar sebe i već do kraja pesme rešava retorski konflikt, predajući prazninu kao odgovor. Ona kroz svoje reči upoznaje dve strane - đavola i boga, ne poričući svoje umeće da pred nadzakonima racionalistički sudi i sama. Poezija nije ništa drugo do borba da upoznamo sebe i svoje slabosti i na njihovoj ravnoteži iskujemo mač kojim ćemo se boriti pred ogledalom sopstva. Ona se ne odriče teskobe, kao začetnika umetnosti u njoj, već od nje stvara veličanstvene psiho-sociološke forme u vidu nepresušnih stihova. Lorena živi mnogo života, ne samo svoj i rečima pokušava da otvori kapiju racionalizma svakog od životnih poglavlja, tražeći odgovore na globalistička pitanja, nametnuta svakom ljudskom umu. Sa njom i njenim pesmama možemo doći do mnoštva odgovora. Pitanje je: da li smo svi spremni da ih prihvatimo?"

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.