ponedjeljak, 12. srpnja 2021.

Senka Skorić | Aglomeracija


Moja mater ima Singericu. Rekla mi je da joj je to kupija njezin ćaća kad je doša iz navigacije. Vidija je ćaća kako mu ćer ima mota u rukama, kako krpa tašele na njegove gaće i šije mu botune na jaketu pa joj je donija makinu. A nije bilo lako u ono doba iz biloga svita doniti makinu na otok.

I tako je moja mater počela šiti. Šila je za nas u kući, a znale bi joj žene i iz drugih kuća donti robu koju su im slali rođaci iz Amerike.

To lito 1967. mater mi je sašila lipu veštu. Robu je kupija dida da mu unuka bude lipa kad ide u prvi razred. Kako na otoku nije bilo škole, sva su dica morala ići u školu u grad.

Lipo me mater bila uredila; pipita veštica kratkih rukava, bile postole i bile bičvice. Malo mi je škarama poravnala francete, a na vrh glave vezala veliku, svilenu mašnu. (Ostalo joj je bile svile kad je šila Mari vinčanicu.)

Dan prije početka škole, mater i ja plovile smo brodom prema gradu. Kad smo bile blizu, mater mi je rekla:

- Ajmo na provu broda, pokazat ću ti u kojen ćemo lipon gradu živit.

Sićan se ka da je jučer bilo, isprid mene se ukazala lipota. Mater kaže da san digla ruke, smijala se i pljeskala, govorila kako tamo ima puno kuća i da su sve lipe, male, a onda pokazala na livu stranu, prema katedrali i rekla kako mi je ona velika, najlipša.

To je bila ljubav na prvi pogled. Neki kažu da toga nema, ali ja kažen da mi je ta ljubav ostala u srcu i oku do danas. Svaki put kad dolazin s otoka slika moga grada sve je lipša. Lip mi je kad ga gledan rano ujutro kako mu sunce miluje svaku kuću. Lip mi je uvečer kad se zvizde spoje sa svitlima grada i cili mi pari ka jedan veliki vatromet.

Moj je ćaća bija šofer . Kako je radija u smjenama, a brod za otok je plovija samo jedan put na dan, ćaća je iznajmija stančić u jednoj kući skoro na kraju grada. Mater i ja smo došle kod ćaće. Donile smo i Singericu.

Mater je šila šibenskim gospojama, otac vozija, a ja išla u osnovnu školu . Tada je ta škola bila u zgradi gimnazije. Kad bi iz jutarnje smjene izašli gimnazijalci, popodne bi ulazili mi osnovci. Jednoga dana mater je rekla da ćemo dobiti brata ili sestru. Rodija se brat. Mali stan u kojem smo stanovali posta nan je tisan.

Ćaća je kupija teren u na vrh brda iznad grada, ali mater nije bila zadovoljna. Nije to bilo zbog toga šta je kupija teren, nego di je kupija. Znala bi mu često reći:


Puno je uzbrig, a nema ni asfalta.

Ćaća je reka da su ti tereni uzbrig bili puno jeftiniji od onih doli. Od ćaćine šoferske plaće i materina šivanja nije se moglo bolje.

Počela se graditi kuća. Napravila se prvo septička jama jer nije bilo gradske kanalizacije. Nije bilo ni priključka za vodu. Negdi u isto vrime kad smo počeli graditi kuću, gradska vlast počela je postavljati vodovodnu i kanalizacijsku mrižu.

Za izmišat maltu za jamu, tribala nan je voda. Ćaća je kupija jednu veliku bačvu i dugu gumenu cijev. Cijev je potega od terena nizbrdo, do kuće šjor Jose. A ja... ja san bila šta bi se danas zvalo, daljinski upravljač. Poslali bi me doli, otvori vodu pa opet ajde zatvori vodu. A ulica sva raskopana.

- Trči doli, zatvori vodu, brzo, brzo, prilila se bačva! – vika je ćaća.

Trčin nizbrdicon i skoro san bila blizu česme kad mi je za stinu zapela ona moja lipa, crvena trika, a ja san pala koliko san duga i široka. Niz oba kolina curila je krv, ali curila je i voda priko bačve. Plačen, a ćaća odozgor viče:

- Ma šta ne gledaš di ideš, vidiš koliko je vode iscurilo iz bačve!?

Dobra susjeda, šjora Milka, odvela me je u svoju kuću, oprala mi kolina i stavila gazu. Došla je i mater, a šjora Milka joj je rekla:

Ma neće maloj ništa biti. Odvedi je doli na hitnu, tribat će joj to sašiti, velika je rana. A šta ćeš, moramo se malo strpiti da nan napravu ovu ulice pa će svima biti bolje.

Imala san dva punta na kolinu. Mater je sutradan išla reći učiteljici Katici da neću moći doći u školu.

Nekako nan se tada činilo da se sve brzo napravilo i ulica i naša kuća. Stavili su i asfalt, sve do magistrale.

***

Proletile su godine... Brat i ja smo završili škole, imamo svoje familje... Brat živi u drugom gradu, a ja skoro u centru grada.. Ćaća se prije tri godine razbolija, kratko je bolova, a onda se samo ugasija, ko svića. U kući je ostala samo mater. Stara je i ona, bolu je noge i ne izlazi iz kuće. Odavno nije ni Singericu otvorila. Pokrila ju je bilon krpon, da na nju ne pada prašina.

U zadnje se vrime grad puno prominija. Po cilon gradu se nešto radi, bruju strojevi. Sve se nekako modernizira. Glavni trg nam je opet šetalište. Ne šeće se više u tri reda ka nekad. Sad se more sisti na male klupice ispod „krila od galeba“ i ćakulat s prijateljima, piti sada popularnu „kofi tu gou¨. Auto moreš ostavit ispod zemlje i to na tri kata. Postavlja se nova kanalizacija, cijevi za vodu i za podzemni plin. Radu se novi kružni tokovi, uređuju parkovi, gradu hoteli i sve je lipo i novo.

Prid kraj prošlog lita počeli su građevinski radovi blizu naše kuće. Grad će dobiti moderno prometno rješenje, kružni tok, izlaz na glavnu magistralu.

Digli su cili asfalt u našoj ulici, iskopali kanale i stavljaju nove cijevi za vodu i kanalizaciju.

I tako nikidan, malo prije noći, uputin se iz centra grada prima materinoj kući. Nosin joj u kesi jabuke i naranče, a šta je najvažnije u apoteci san joj uzela tablete za cukar. Sve tako s noge na nogu dođen do početka naše uzbrdice, a sve me nešto vraća u ditinjstvo. Nema asfalta, uzbrdica cila raskopana, a u kanal posrid ulice stavili su velike nove cijevi. Pogledan u kuću šjor Jose i šjore Milke. Ponistre su zatvorene. Odavno tu više niko ne stoji.

Ali izgleda da je je ostala ona ista stina, stina od prije pedest godina. Posrnem priko te stine i paden na kolina. Kesa se rasparala, a voće se otkotrljalo u kanal. Srića da san uspila škapulat tablete za cukar.

Polako se dignen, ali od bola u kolinu morala san malo sisti na zidić. Nije bilo nikoga na ulici i nije me niko vidija. Ostala san tako siditi dok mi se malo smanjila bol, a onda šepajući krenila uzbrdo prema materinoj kući.

Jedva san se popela uz dva para skala, otvorila vrata, i odma čujen mater iz kužine:

- A di si dosad ćerce!? Zakasnila si! Znaš da onu crvenu za cukar pijen u sedan uri.

Onako utiho, sebi u bradu san rekla:

- Da, zakasnila san jer san zapela s mojon staron prijateljicon, Aglomeracijom!

Mater nije ništa čula, odma se uvatila kutije tableta i izvadila onu veliku crvenu.

Ruku san stavila na kolino i osjetila kolko je nateklo. Skoro je došlo uduplo. Morala san sutra javiti u firmu da neću doć na posal.

Dobro je, dobro san prošla, glavno da nije tribalo ić na hitnu.

Neka moje Aglomeracije, bit će to najlipša ulica kojon ćemo priko novog kružnog toka na magistralu. A onda s magistrale, moš, di oš.

1 komentar :

Barba Jere kaže...

Lijepa priča napisana na dijalektu.

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.