Tišina nema svoje kuće,
Ni boravišta ni adrese.
Obično dođe u svanuće
I tad se čudne stvari dese.
Pa čuješ sreću što se nada;
Pa čuješ zvijezdu što se mrvi;
Pa čuješ miso koja pada;
Pa čuješ govor svoje krvi.
Tišina nikad nije ista,
Uvijek ponešto u se stavi.
No ipak jednom bude čista,
Kad ti se kao ljubav javi.
I uhvati te ispod ruke,
I ti ne čuješ druge zvuke.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.