ponedjeljak, 29. ožujka 2021.

Saša Guberinić | Mrzim da putujem sama

 

Kada avion počne da se trese, ja zatvorim oči i gutam prazninu u grlu brojeći do deset. Nekad prestane pre, a nekad ne. Otvaram oči i sklanjam časopis avio kompanije, dobro upakovani reklamni materijal. Neko u sektoru marketinga dobro zna šta radi. U broju za mesec januar su udarili na novu ciljnu grupu, samce. „Putujte sami!“, vrištalo je na mene sa masne naslovnice. Čitavu hipotezu strpali su u pedesetak stranica, a sve sa ciljem da prodaju sedište u dva pravca. Mrzim da putujem sama!

Na dnu tunela koji vodi iz aviona sa vazdušne relacije Beograd-London, čeka nas aerodromsko osoblje sa individualnim uputstvnima za svakog putnika u tranzitu. Propuštam ispred sebe dve majke koje putuju sa decom i starijeg gospodina koji me instant podseti na mog prerano ostarelog oca. Negde u sebi verujem da bi neko drugi isto učinio za mog tatu. Pružam pasoš službenici čiji je vrat uvezan u pravi pravcati origami od marame. Ona traži moje ime na listi putnika, vraća mi pasoš i govori: „You are not on my list“. Osećam kako mi jezik trne i okrećem se ka drugoj službenici. Ispred mene je bar petnaest putnika. Gutam vazduh, gledam na sat i shvatam da neću stići na naredni let.

Trčim niz betonske stepenjice i pretičem putnike koji su se odlučili za pokretne. Žure i drugi, ali ja sam brža. Približavam se bezbednosnoj kontroli sa već razvezanim cipelama, skidam kaiš i ručni sat, iz ručnog prtljaga vadim laptop računar. Žena ispred mene gunđa u bradu nešto na bosanskom, pa vadi svežanj ključeva iz džepa i iz trećeg puta uspešno prolazi kontrolu. Prolazim iza nje, obuvam se, ubacujem svoje stvari u ranac i trčim u autobus koji vozi na terminal za prekookeanske letove. Osećam olakšanje kada autobus krene, vezujem pertle i kroz prozor vidim gospođu iz Bosne koja ostaje na dolaznom terminalu.

Na šalteru britanske kompanije mi saopštavaju da su me prebacili sa leta za Hjuston, na let za Filadelfiju. Sad mi je već svega previše. „Koji ću ja kurac u Filadelfiji?“, pitam je. Službenica ignoriše vulgranost mog maternjeg jezika i objašnjava mi da mi je rezervisan let iz Filadelfije za Hjuston odmah po dolasku u Ameriku. Gledam u avionske karte koje mi dodaje ispod šalterskog stakla i mrežnjaču mi para satnica sletanja u Filadelfiju i poletanja za Hjuston. Počinjem da vičem. Ne biram reči. „Kako misle da stignem na let za Hjuston u roku od četrdeset minuta? Nemam vremena da prođem imigracionu kontrolu, a kamoli da podignem prtljag.“ Ona sleže ramenima, pa joj u pomoć pristiže koleginica koja beči ionako iskolačene oči u mene i govori da nemam izbor. Moj prtljag se ionako već nalazi u avionu za Filadelfiju. „Jebena Filadelfija!“, govorim uzimajući karte sa pulta.

Ispred kapije za sledeći let sedim na rancu, jer nema slobodnih mesta. Motam cigaretu po prstima, jer nemam gde da zapalim. To me smiruje. Razmišljam šta ću kad stignem u Filadelfiju i u momentu mi je jasno da će moj prtljag ostati na Hitrou dok se ja budem tresla na putu za Pensilvaniju. Mrzim da putujem sama!

Vezane objave: Rezultati natječaja | Udruženja nezavisnih književnika Srbije i Hrvatskog književnog društva (zadarska podružnica)

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.