Dejan Ivanović | Fancy

  

Provirujući bojažljivo - kroz zavesu    

- oprezno stupih na scenu života,

nisam još ni prohodao, a ubediše;

kad se setim (o samo kad se setim)

šta beše, uvertira za dane koji su sledili 

 

nemoj ovo, ne valja ono ...

Da li negde treba da postojim ja; samo ja?

Da. A nema mnogo, baš mnogo prostora

 

i vremena da znaš, za traćenje

u uskim krugovima

i tome slično; ali podmetnuvši leđa

ja pod stare dane uspeo da završim

pa to ti je! Mada 

iskreno, u poverenju

ni sam nisam sasvim siguran 

šta bi trebalo i moglo biti?

Umesto da kao čovek,   

nastavim živo živeti 

kao do sada... 

 

Da tvoja široka duša nije zauzdala

moj važni aristokratski nož

vazda spreman da ubode posred

tvog malog srca; jer da nije tvoje srce

zagrejalo moju usamljenu kuću na poljani,

još bih plivao u dugovima.