ponedjeljak, 18. siječnja 2021.

Emilia Novis | Imaš Poziv


U rutini svakodnevnice izgubi se više nego što nam je drago, no nekad isplivaju stvari na površinu koje uznemire čitav ocean. Pojave se izgubljene boce sa porukama i one su upravo taj odgovor koji nisi možda ni očekivao ni želio, ali si dovoljno dugo slušao valove da bi čuo i zov i poziv. Pero će dobiti takav poziv, sjedeći u call-centru čije je odredište bilo na kraju nebitno, jer kako se na žalost (nemojte to reći njegovom šefu) u tom poslu kaže: „U call-centru se ne živi koliko umire”. Takvi su bili dani, a takav je bio i današnji dan. Došao je na posao, pozdravio se sa svakim i radio u toj bučnoj usamljenosti stranih glasova. Taj posao i ti zvukovi, zvukovi telefonskih poziva u ušnoj školjci su mu šuštali poput vode u wc školjki, a on sam je bio malecka riba u tom vrtložnom viru; htio je oduprijeti se tome, ali kako? Sjedio je i obavljao nuždu bez da zna kako i zašto. Da, to mu je bila pauza, a ipak se nije htio odmah vratiti. Htio je buljiti još malo dok može i biti još koliko-toliko slobodan. I vidi, na vodokotliću netko ostaviše usamljenu razglednicu sa mora.

Ne vidi se ni više koje je mjesto koliko je izbjedljela. Pero ju uzme a da, nije znao ni zašto te se vratio na posao.            

Sjeo je nazad na stolicu i ostavio razglednicu na stol. Šta bi sada samo volio sve raditi.

Gledao bi u razglednicu još i duže i gledao bi ju duboko, jer čovjek se u glavi može u ubaciti i smjestiti gdje nikad nije bio – barem je tako mislio. Tu-tut-brrr...ing. Evo mu sad baš dolazi poziv. 

* 

-- Dobro veče Pl... 

-- Dobro večer... zovem te da pitam jesi li promijenio boju očiju... 

-- Molim gospodine... kako vam mogu pomoći... 

-- Čuo si... 

-- Da... 

-- Šta ti je odgovor... 

-- Nisam...čekajte... ne razumijem... li sam promijenio... 

-- Boje očiju... šta se to događa u tebi zadnje vrijeme... jel sam sebe pitaš to ponekad... kako sam

došao ovamo... 

-- Jesam... tko nije... ali... gospodine koji vi to broj zovete... 

-- Zovem tvoj broj... 

-- Izvinite... kako vam mogu pomoći onda. 

-- Tako što razmisliš na pitanje Pero Bloski... i to ne da pređeš pitanje...da kažeš pa tko nije... i kako

svatko prije ili poslije o tome razmišlja... nego da razmisliš... da stvarno razmisliš... 

-- Nisam... ali ja želim vam pomoći... 

-- Kako misliš to... šta bi ti to uopće značilo... 

-- Jer gospodine to je moj posao... ovo je suicide-hotline koji vi zovete... 

-- Ovo je suicide-hotline i ja zovem... svjestan sam... evo nešto što si dobro rekao... no.... ne smiješ prekiniti poziv jer moraš takvim ljudima pomoći koji zovu... znam sve to.... da.... ne smiješ prekinut pa ćeš saslušat ovo... dakle nisi razmislio ozbiljno o tome... i razlog zašto radiš ovaj posao je... 

-- Da pomognem ljudima 

-- Pogrešno... nego zato što si radio teleprodaju i druge gluposti.... imaš šest semestra sociologije ali te ne zanima... šta uopće rade sociolozi... pa si došao ovdje... jer možeš govoriti ljudima da radiš iz poštenja..... i zapravo možeš sebi govoriti.. iz ljubavi.... humanosti.... da voliš ljude... i da si koristan...

-- Ja vam stvarno želim pomoći... 

-- Dobro onda Pero, reci mi... 

-- Ali... 

-- Ali nisam gotov... slušaj Pero... u ruci držim bočicu tableta za spavanje.. daj mi razlog... koji je tvoj odgovor na pitanje... daj mi jasan i kratak odgovor kao što su znanstvene formule jasne...

E=mc^2... nešto što ima smisla. 

-- Suicid nikad nikad rješenje gospo... 

-- Nego što je rješenje... Pero... ne idemo time da ti mene ispituješ i usput mi kažeš kako je unatoč svemu sve krasno pa dođemo do razumnog rješenja.... Pero.... rekao sam ti direktno da mi daš rješenje. 

-- N..n... u malim stvarima je rješenje... 

-- Preskačeš život... jer šta je sa velikim stvarima...

-- Mislio sam reći kako se treba truditi u traženju smisla u malom što se ima... 

-- I zato uključuješ samo trivijalne stvari... nećeš ništa postići... gdje ti je vatra... 

-- Tko kaže da nemam vatre... 

-- Ja kažem...znaš da imam pravo...  

-- Gospodine dugačak je dan... 

-- Ne interesira me...što misliš da će te pristojnost izvući.... pomoći u životu... 

-- Otkad se ovo prokleto radi o meni... ti zoveš da mene pitaš kako da se ne ubiješ... 

-- Sad smo dakle prešli na ti... može.... odlazi formalnost.... otkad se ovo ne radi o tebi... šta misliš da se ne radi o tebi... ti si dio svijeta koliko i ja 

-- Rekao bi da je tako... 

-- Spustili smo se na neku osobnu granicu... a ti još uvijek ne možeš neko svoje mišljenje reći... 

-- Šta uopće ti... ti... bi da prokleto kažem na tvoje besmislenosti 

-- Reci mi šta imaš.... šta je u tebi... što si našao... 

-- Našao sam da nema svrhe... 

-- Dobro... šta i kako nema svrhe... 

-- Pa kad kažem nešto želim reći istinito... no sve što kažem kao da se otopi... ne vidim niti jedno... definicija...ono nešto što se održi... 

-- I zato ti je bolje šutiti... misliš.... želiš to reći... 

-- Želim reći da ne... zapravo... ne želim nešto što je krivo... nekako ne znam kako se to mene tiče... 

-- Tebe se tvoj život ne tiče.... 

-- Tiče me se... ali...o čemu rije riječ uopće... 

-- Riječ je o tome da ako ne paziš ostarit ćeš bez da znaš zbog čega... kako... šta si uopće radio...

vodit ćeš ovaj razgovor sam sa sobom... kao mi sada... i ovaj drugi će pokušat da izbjegne sve... da misli... samo kako mu ne bi bilo neugodno... 

-- Kako misliš sam sa sobom... 

-- Naravno doslovno... zovem te...ili nas... da počinješ razriješiti stvari sa samim sobom... 

-- Ti si ja... 

-- U jednoj od budućnosti jesam... trenutno nosiš jeans... kariranu košulju... jutros kad si zakopčao kaput puklo ti je dugme... mama ti je Ruža... u školi si bio zaljubljen u Lauru a opet nisi ništa napravio niti ikome rekao 

-- Šta hoćeš onda... tj. ja 

-- Da ovaj razgovor ne bude potreban... i da ga mi ga ne moram voditi... nađi i razmisli šta funkcionira za tebe... eto... to je sve zasad. 

* 

Put kući za našeg Peru je bio ugodan poput soli na rani od iščupana nokta. Ipak, trijumf je bio da sad konačno ima osjećaj da se pojavila topla vodena struja u njemu, da treba konačno počet tražiti što to točno za njega funkcionira i da će se neki smisleni život nastaviti. Možda je i bilo jednostavnije, možda je samo trebalo otići na more? Gledao je razglednicu. Sad ju je gledao već nekoliko sati, tu razglednicu koja nije pripadala njemu, a niti uspomena te nepoznate osobe.


Razmišljao je dati otkaz i shvatiti obrazovanje ozbiljno. To je sve što se zasad može reći. No, sličan poziv nikad više neće dobiti.

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.