U šake sam zakovala vrijeme kiša,
nokti zariveni u dlanove
ključevi su moje slobode,
Dobro mi došla Budnosti.
Pala je bijela koprena
Paučinu iluzija skinulo je pero vremena.
Jer ja sam apsolvirala umiranje,
plač usamljenih ramena jutra u prolazu,
pognute glave krivca,
bez pogovora.
Tuga bez pokrića i legitimiteta,
skrivena u formi bespravnosti
plakala je na pločnicima gradova
u kojima sam te voljela.
Oči krivca ne smiju prokišnjavati.
Kroz prste razapete preko očiju
pucalo je staklo na zjenicama.
Slagala sam ga na nevidljiva mjesta
daleko od tvojih očiju.
Meni ne može nitko ništa više.
Jer bila sam kovanica s više strana lica.
Lice žene, sestre i ljubavnice
bačena u zrak s tvojih dlanova
Pa kako se okrene.
Meni ne može nitko ništa više,
Jer ja sam umirala bezbroj puta,
Kao zmija na asfaltu
Savijala kičmu pod udarcima štapova
Koprcala se i krvarila
Da bi se konačno sastavila
s odsječenim repom.
Dobro mi došla Budnosti.
Ostani tu i čuvaj me,
daleko od staništa
promašenih iluzija.
Ključne kosti su samo skeleti umrlog vremena,
ako u njima ne stanuju jastuci za snove.
Dobro mi došla Budnosti,
Širom otvori oči
da ostanem budna,
Slobodna od sebe.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.