Dejan Ivanović | Smisao naših pobuda

Nosila je svoj primordijalni strah
u krupnim očima.
Nosio sam roj uznemirenih misli;

talase kreativnih naleta, plima i oseka.  
Imamo li, strah od ljubavi, strahove
baš od svega ili svačega? 

Od gubitka nečega
neodređenog; opredmećeni strah
koji sanjamo u boji dok čami u utrobi.

Strah, strah koji boli. 
Pitao sam je još jednom o njenom strahu.
Ili u šali, ne sećam se  više
   
(u prenesenom smislu)
kakav to mali, crveni cvet,
raste uz skromni ledeni bedem? 

Dok na tragovima lepote ničije stope
ne slede više prašinu bivše,
besprekorno čiste, utopije ...