Nije da se baš ništ ne razmem v drevje. Znam drevje po kori, po granama, po pupekima, po listju, po semenju i koščicama. Videl sam drevje po vulicama, vrtima, parkima, v polju, v šumama. Videl sam i mladice kaj se rivleju z drača i stoletne hladonosce, djevje v letu, drevje v zimi, po vetru, po dežđu, po mrazu… Besmrtni hrast, breza kak ferunga, šušmurasti jasen, šumeča topola, dišeča lipa, žalosna vrba, nebeski jablan, mučeči čempres, orijaška platana, medonosna gacija... Sako drevo je po nečemu posebno.
Ali jedno morem reči: niti jedno drevo ne slavi jesen tak svečano kak javor. Teško da bi našel na njemu baš kaj beloga ili plavoga, ali se druge farbe sigurno ima. Javori su kralji jesenskoga festivala, oni jedva dočekaju jesen kaj pokažeju obleke koje su celo leto krojili i napasavali. Gda stanem pred javora njegovo ruho skriva limune, cekine, žumanjke od jajca, med njima se v senku skriva napol vgašeno sonce, farba od ognja, farba od višnje, črlena bordo i vinsko rubinska, zemljana hrđava prevlači se v zlatnu, tu i tam koja zasveti kak sesvečka roža, dve tri fleke bele kave i tek tu i tam malo trdoglave zelene, spomenki na leto.
Dok pod javorom hodaš i v njega glediš, jesenski dežđ dovleče oblake pak na se skupa nahiče male iskrice, kak šljokice. Za dežđom dojde sonce, menjaju se i iskriju farbe na sakomu listu, kak kaleidoskop, dok sončevi kisti precurevaju čez granje i trgaju se v senkama. Se je spremno za jesenski bal. Dok se jesen napleše, došel bu veter i se skupa stepel, slekel, pomel i na kup del, kralj bu ostal bez odore i krune. Do drugoga festivala.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.