petak, 20. rujna 2019.

Patnje mladog autora


ODRASTANJE

 Piše: Jelena Hrvoj

Prošlo je od prilike osam godina od tog nemilog dana. No prije no što stignemo do tog famoznog nemilog dana i jedne apsolutno zanimljive „bruke“, moram vas upoznati sa svojim mozgom. 

Ja sam vam, dragi moji, ko' krtica. Ili kišna glista. Odaberite ono što vam je manje ljigavo. Ako nešto uistinu želim i ako u nešto vjerujem svim srcem, u stanju sam prevrnuti nebo i zemlju da to nešto ostvarim. I ne karikiram toliko. U stanju sam okrenuti tisuću brojeva telefona, pričati s tisuću ljudi, pa i dovesti se do ruba psihoze. I nije to nešto u čemu si mogu pomoći. Jednostavno mi je mozak kalibriran na tu frekvenciju i guram glavom kroz zid se dok ne dođem do cilja. 

Vratimo se mi sad osam godina unatrag. Napisala sam svoj drugi roman i logika mi je tada bila tooooliko drugačija od ove koju njegujem danas. Smatrala sam da pod svaku cijenu moram pronaći izdavača. Naivna, balava ja upustila se u taj divan proces nemajući pojma koliko je to u Hrvata zeznuti pothvat. Naravno, nisam imala pojma koliko ljudi piše, ni što se od jednog rukopisa traži. Bome nisam ni imala pojma da se nitko neće upuštati u to da objavljuje ime koje je tek izmigoljilo ispod prvog kamena. Ali ja sam krenula. 

Jedan poziv, drugi poziv, treći poziv… hej, pa nisam baš vesla sisala. Znala sam ja tad već dosta dobro kako stvari funkcioniraju. Znala sam da su šanse toliko veće ako pokušam do izdavača doći preko neke veze. I ne, nije me to nimalo sram reći. Ne danas i ne u okolnostima u kojima živimo. I tako sam ja preko tatinog frenda došla do njegovog frenda koji ima frendicu u Profilu. Znam, znam. Rečenica dostojna meksičke sapunice. Ali istinita je. 

Da ne ostane neimenovana, iako joj ime nikad ne bi odala javno, dotičnu gospođu ćemo za svrhu ovog teksta nazvati Dragica. Znala je naša draga Dragica da ima posla sa žutokljuncem, a ja sad znam da sam imala ego kao neboder (još ga imam, al' malo sam bolje pritegnula lanac). I krene meni objašnjavati Dragica kako se u ovo ne smijem upuštati zbog slave i bogatstva.
OK . Taj dio sam znala. Počne ona meni objašnjavati i da nije to samo tako. To traje. Tu ima puno posla. To treba prilagoditi publici. Hop! Ego je prvi puta zalajao. Kako to mislite, prilagoditi publici? Pa, draga Jelena, naša publika vam nikad neće prihvatiti nešto toliko krvavo i poremećeno.

Zamislite najveći smiješak likovanja koji možete zamisliti. E, takav je bio na mom licu. Rekoh ja: ne. Dragica ostane tiho i nakon minute me upita: a kako to misliš… ne? Ja žutokljunac odgovaram: Tako. Ako neće čitati to što sam napisala, neće bome ni limunadu. Jer ja ne pišem limunadu, niti ću ikad pisati. 

Malo je reći da je naša draga Dragica tu prekrižila moje ime i predala osmrtnicu mojoj spisateljskoj karijeri. Ali, ipak je smogla snage reći mi nešto pametno. Nešto što mi je ukazalo na to da je Dragica jako pametna žena, a ja budala koja se ponaša poput balavca bez mozga. 

„Draga Jelena, ako ovo radite da pokažete nekome da ste pametni, nemojte si to dozvoljavati.“ 

Danas znam da je tu rečenicu izustila jer su moji prvi tekstovi bili kao opširan elaborat Klaićevog rječnika. Da. Oni su bili manifest moje sposobnosti da čitam riječi koje imaju više od osam slova. Pobogu, prva knjiga mi se originalno zvala Metamorfoza egzistencije. Pretenciozni jezikolomac. Ali u tome trenu kad je Dragica izustila spomenutu rečenicu, ja sam imala samo jednu ideju u glavi. Kako ona pobogu zna da se ja pokušavam nekome dokazati? (Ne, kad si egoistični manijak bez iskustva, neke stvari ne vidiš.)

I uistinu, ja sam se tada htjela dokazati velikom djelu svoje obitelji koji su me smatrali budalom. Htjela sam to svim srcem. I Dragica je znala. Na žalost, znala je jer sam joj ja iznijela pozamašan elaborat na kojeg bi Freud trljao rukama. Objasnila sam ja njoj sve, kako bi se reklo, od Boga Habeka, pa do tog dana. 

Danas se toga sramim. Jako. Oprosti mi Dragice ako čitaš ovo. No, da nije bilo Dragice i našeg razgovora, moja malenkost ne bi zakoračila na sljedeću stepenicu života. Nakon tog sramotnog razgovora ja nisam potpisala ugovor s nikim. Nisam previše promijenila teme o kojima pišem. Nisam mnogo toga. Ali sam bome shvatila da me ego i frustracija koče. Da me koče ljudi koji ni danas, četiri knjige kasnije, misle isto o meni kao i onog dana kad sam se pojadala Dragici. 

"I sad bi ja trebala biti pametna i nekim mlađim generacijama napisati čarobnu misao. Poučnu misao. Na žalost, ta misao bi ušla kroz jedno uho unutra i izašla na drugo van. Mogu vam reći da knjige ne objavljujete jer se morate nekome dokazati. Da ne pišete iz krivih razloga. Ali dok i sami ne padnete na dupe, neke stvari vam neće biti jasne i stoga je svaki savjet suvišan. 

A ja? Ja sam malo odrasla u ovih osam godina. Znam da mi nije potreban Klaić kako bi knjiga imala smisla. Znam da se nije pametno žaliti nepoznatim ljudima. A ono najvažnije, znam da u Hrvatskoj itekako prihvaćaju nešto brutalno i krvavo poput mojih knjiga. Živjela ti meni, Dragice moja još sto godina! I hvala ti. 

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.