Kak deca,
na susedinu čriješnju
sme hudili.
Med vejem,
ud oka njenjuga
sme se skrili.
Da je zrijeleti počela,
mam prvi sme znali.
Pričakali sme večer,
prikrali sme se, pak zubali.
Koj dijelate tu
vrak vas zel,
moje čriješnje
ne nišči jel !
Trebale je
z čriješnje nekak ziti,
pubeči kre nje,
a z šibu ne dubiti.
Prešla su lijeta,
tak slatki čriješnji više nigde nije,
a i suseda već duge
pud nebeskem drijevem bdije.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.