Florian Hajdu | Put za stanicu

/ Odlomak iz visekarticckog zamišljaja /

Kada je stigao na stanicu, osetio je da mu je ostalo još samo tri lule duvana u kesi napravljenoj od ovčje kože koju je duvanom napunio u Lüttringhausenu, koja je izrađena od muda ovna, i od dugog posedovanja upotrebe skoro se, u ovalnom donjem delu, potpuno usijano uglačala kao tamnosivi kamen gromuljac koga Siva reka, kada opada pre cvetanja, izbaci na virovitom delu toka na ostrvce, gde se Ágoston, jedinac u jevrejskoj papučarskoj porodici, udavio, i vlaži pored obale kod fudbalskog igrališta okruženog četvorostranom šumom kanadskih topola, žalosnih vrba, hrasta lužnjaka i bagrema. Krivo mu je bilo tada što nije poneo onu veću, od testisa Atlantidine svete životinje, koju je obožavao jer ju je dobio za bikovski rođendan od Klare još u prošlom veku. Mislio je sada kako će začuđeno gledati, oni nepoznanici, duvanlulu u njegovim više žutim zubima negoli bezbojnim usnama, koji su videli da iz lule u obliku naglavačkog znaka pitanja samo vremešni puckaju dim, ritmički, poput indijanskih dimnih signala koji najavljuju brzi napad sa zapada, iz krajičaka levih usana, mirisa Vilinog meda sagorelog na akacija drvenom žaru. Taj neostvareni put, prema, za stanicu, isplanirao je noću za avgustovski dan 1991. godine, kada je jutro u gradu na obalama Save i Dunava pokazivalo šest sati osvanuća od dugog, vremenskometeorološki najavljenog vrelog dana, kada je, mislio je on, poslednjim intervencijama dopunjavao sliku 'zbogom' a ne 'doviđenja' sa kojom je samo on tada grčevito komunicirao naglas, na neme govore, pitanja slike, pantomimom odgovarao bojom, prstima, četkom, šakom, špahtlom, peskom, kredom, malmitlom, krpama, razređivačem, šablonskim izrezlinama, ushićenjima, razočarenjima. Da li će moći da natera jogunasto neukrotivo platno da u budućnosti samo komunicira sa svima voljnim, hotećim, vidnosposobnim, dobronamernim, zlim, svegovornim, ateistima, bogoverujućim, poznavaocima, laicima, ostajućim osobama, ako ne u svetu, gradu, ulici, kući, galeriji, ono bar u stanu, nekom uglu Zida plača, prostorije napuštenih nada, razvaljenih osećanja, razdvojenih bračnih kreveta, presečenih zavarenih plemenitometalnih ljubavi, rasute veronaukičke dece po uličnim asfaltnim novonastalim bojnim poljima belih, crnih, žutih, čokoladnih rasa, tuđom rukom krštenih, samokrštenih, nekrštenih, neznano kuda pripadajućih dobrovoljno, morano ili nemanokuda ostalih žitelja osakaćene teritorije zemlje mladosti njegove, koja je ostala poput odpisanog ropćućeg bolesnika napadnutog kobnim, zaraznim, naslednim, dobivenim, stvorenim bolestima koje parčenjem, sporije ili brže, dovode do prestanka života. Stanica mu se urezala i ostala u svesti, onakva, i one godine kada je kao petogodišnji dečak doveden da morano odputuje sa nje neznano kome i gde...

/nastavice se/