Sven Adam Ewin | Moj dida

Moj ti se dida samo vadi,
Da nešto pametno radi.

Započne jedno,
Nastavi drugo,
Pa onda treće
I samo šeće.

Kad se od posla umori,
Nešto u bradu mrmori,
U leđima ga
Kao stegne
Pa ode malo
Da legne.

Kada ustane kaže: - Aha!
I nešto deseto početi zna.

Tako ti zorom
Pođe moj dida
Gljive u stari
Šljivik brati,
A vjetar noću
Otreso šljive,
Da nema gdje će
Nogom stati.

Pođe ti dida tražiti vjedro,
Da skupi šljive plave,
Al' vjedro puno glavica luka,
Počinju nevolje prave!

Pođe ti dida tražiti vreću,
Da u nju luk potrpa.
Al' vreća šuplja, rupa do rupe,
Morat će da se krpa.

Pođe ti dida tražiti iglu,
Konac i škare i male…
Valja udjenut konac u iglu,
A nema naočale!

Pođe ti dida tražit očale.
Do podne jedva ih nađe.
Kad - puče vijak, razbi se staklo!
Kud i to da ga snađe!

Pođe ti dida. Pođe… Pa stane.
(Koncentrira se snažno…)
- Kud ono pođoh? Znam da je bilo…
Znam da je bilo…važno!

Kažem ti,
Moj ti se dida samo vadi,
Da nešto pametno radi.