Dnevnik (ne)obične djevojke 2

Pretjerane reakcije

Piše: Božana Ćosić

Svečano izjavljujem da ću se od ovog trenutka promijeniti. Bit ću pametnija, razumljivija i opuštenija. Prestat ću se zamarati svime i svačime i od muhe činiti slona. Bit ću mirna i spokojna te uživati u životu.

Zašto sam sve ovo rekla? Zato što sam ozbiljno počela razmišljati o svojim potezima.

U posljednje vrijeme me mnogo toga zateklo pa sam se malo i zaigrala i počela se ponašati kao detektiv. Okupirale su me sumnje i mic po mic od njih sam napravila pravi misterij. Ona priča s mojim roditeljima, s Borisom... počinjem ozbiljno misliti da sam pretjerala, to jest, da sam doslovno od muhe načinila slona. Sve mi je bilo sumnjivo. Svaki potez, svaki korak, ponašanje, sve. Sada se pitam zašto moje roditelje ne bi smio uhvatiti period kada su bezvoljni, kada manje pažnje posvećuju jedno drugome. Nisam pomislila da su možda umorni od svega i da na koncu i jedno i drugo treba svoj mir, vrijeme za sebe. Ne, ja sam odmah pomislila da im se brak raspada, da se više ne vole i što sve ne.

Pojavio se Boris. Istina, to je malo čudno, međutim, ako bi se mene pitalo on se nikada ne bi smio pojaviti samo zato što je nekada bio dečko moje mame. Pa koliko je takvih slučajeva? I što, zar bi trebali nestati svi bivši dečki i cure? Zar bi trebali preseliti se i više se nikada ne vratiti samo zato da se ne bi slučajno sreli?

Dok pišem sve ovo, smijem se sama sebi.

No priznajem da mi i dalje smeta što se Boris pojavio i što dolazi u naš restoran. Nekako, ne sjeda mi to najbolje. Ok, nek' je došao, nek' se javio mojim roditeljima, popričao s njima, pa evo, nek' je bio na večeri, pa na ručku... ali ipak ne mora tako često dolaziti, a dolazi toliko često da je već postao stalni gost.

Znam da sam poželjela da bude loš i da sam u nekim trenucima pomišljala da glumi. Ali sve je to bio produkt moje mašte. Pa zašto on ne bio mogao biti dobar? Zašto se ne bi mogao promijeniti? Ljudi se mijenjaju. Postanu stariji i pametniji. Shvate da su griješili. A onda odluče promijeniti se. Nije to ništa nenormalno, samo je meni tako izgledalo.

Dakle, zbilja sam odlučila ohladiti od svega i pustiti vremenu da učini svoje. Ako je u mojoj priči išta zabrinjavajuće, to će se jednom samo po sebi otkriti. Ne postoji tajna koju čovjek može vječno skrivati. Kad-tad izađe na vidjelo. Barem ja tako mislim. Prema tome, dogodit će se što se ima dogoditi i bilo to povoljno ili nepovoljno za mene, svejedno, jer ionako ništa ne mogu promijeniti niti je išta u mojoj moći. Smirit ću strasti pa kako bude.

I za kraj moram reći da mi se nakon dosta vremena javio Sven. Nažalost, prekinuo je vezu s Barbarom što me je rastužilo, ali i malo naljutilo. Tužna sam jer znam da mu se sviđala, a ljuta jer mi se javio nakon prekida. Ispalo je kao da mi je prijatelj samo kada je usamljen...