srijeda, 18. srpnja 2018.

Helena Himel |Komad večnosti


Rekao je da ne voli obećanja. I zaćutao. Razumela sam. Često nas zarobe. Ponekad puste onog šarenog zmaja o kojem sanjam. Da leti. Između razuma i osećaja. Nateraju da se prepustimo i zaboravimo ko smo doista. Tako izgubljeni u njima, zalutamo, raširimo krila i čekamo. Čekamo da se dogodi. Priča. U kojoj voliš igru prstiju. Zagrljaje i poljupce koji se provuku dok spavaš. I priželjkuješ "komad večnosti". Uz April Rain i Missing Someone I’ ve Never Seen.

Rekao je da i danas sanja. Noć u kojoj ćemo putovati zajedno, obavijeni magijom reči. U kojoj će trzaji tela, otkriti naše najdublje tajne. One na koje smo zaboravili. Dok smo živeli u nekim drugim ljudima. Koje nismo voleli. Da se "noću jače oseća". I podsetio da su prave ljubavi samo one koje bi odabrao potpuno slep. Dok osećaš.

Njegovo Volim te, ostavlja trag. Dotiče svaku poru na koži. Razliva boje niz vratnu žilu i ramena. I čeka. Da svaka dobije svoje mesto. Rasprši čežnju i setu. Pod prstima. Koji plešu.Te noći sam upoznala ljubav. I naučila da je prava, samo ona koju ne mogu da definišem. Ona kojoj priča ne treba. Jer je već ispričana. Srcem.

Nema komentara :

Objavi komentar