Kolumne

nedjelja, 1. srpnja 2018.

Florian Hajdu | Tik-tak...


Tri neslična časovnika u prostoru gde sedim
debeli zastori
na zidovima slike koje niko neće
okolo imitacije Boga koji se rađa
Adventa prvog
šljokice
mokljice
razne đinđuvice
svetlo što u uglu škilji
ugašen ekran
Barni tamnookerasti glavom na mojoj butini nemirno spava
imitira konja galopera ili bika koridoratora.
Na hemijski pogon kucaju nesinhrono
jedan tik
drugi tak
treći onda pauzira
kazaljke im pokazuju neisto vreme.
Gledajući osećam
njima upravljaju moji unutrašnji organi silama nevidljivim
jakim
janjavim
splašnjavim
ushićenim
tužnosamotnjim
ječećovrištećim
dahogubljenim
brzodišućim
nostalgičnozavisnim
transopadajućim
do neba dušodižućim u unutricuulazećim za večno u tome ostajajućim
raznobojnim
višetonim
tamnosvetlonijansiranim
od rađanja do prestanka života vođenim.
U crvenom kamenu srce sata moje kuca
živahno
jer čeka
ljubav
lažnu
lažom prekinutu u lažnom letnjem mesecu
sadašnje vreme pokazuje
u sivometalnom
na drvenom stočiću
mozak sata moj kuca
kasni nostalgično jako
taka kao da namerno zaostaje
žudi za godinom 2016
crkvom sa crvenim tornjem zvonom koje u podne ljubav moju zvoni
u valjkastoovalnom puls sata
moj mišić sreće kuca
futuristički
napred tera kazaljke
jednu da na dvanajst stoji
uspravno
nemrdano
drugu da se okreće
stalno ono traži.
Žuri
vreme više ne gubi…

Nema komentara :

Objavi komentar