Pored sebe teglim metalni kofer
nalik sarkofagu.
Iza mene vučem drveni štafelaj
i
naramak hrane.
Na meni je ledjni dzak
u dzepu
grafitna olovka.
Stojim pred otvorenim vratima
nepoznatog aerodroma
u
nevidjenoj gužvi.
Čekam
u nepostojećem redu
sa čekovanom kartom
bolju budućnost.
Aviona nema...
samo topli jezik prepun osećanja, na mom nosu
duše mi moje
Barnia.
Svanulo je!
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.