petak, 6. srpnja 2018.

Florian Hajdu | Tebi...























Pored sebe teglim metalni kofer
nalik sarkofagu.
Iza mene vučem drveni štafelaj
i
naramak hrane.

Na meni je ledjni dzak
u dzepu
grafitna olovka.

Stojim pred otvorenim vratima
nepoznatog aerodroma
u
nevidjenoj gužvi.

Čekam
u nepostojećem redu
sa čekovanom kartom
bolju budućnost.

Aviona nema...
samo topli jezik prepun osećanja, na mom nosu
duše mi moje
Barnia.

Svanulo je!

Nema komentara :

Objavi komentar