Voleo sam, voleo Jadranku,
jednu lepu Zadranku.
Rumenih obraza, žednih usana,
visoku i vitku, bujne kose.
Sa talasima što joj se,
zamrse u nežne prste,
dok sa lica pramen sklanjaju,
skidaju, pa se nestašno igraju
i u vihor bure pretvaraju.
Iznenada mi popodne javi,
da sutra putuje za Majami ...
Zbog posla i da nije mogla znati,
da li će zauvek tamo ostati.
Otišao sam da je ispratim.
Nismo žurili da se pozdravimo,
zagledani dugo u daljinu nemo.
Držali smo se za ruke i samo
sam još jednom na rastanku,
poljubio Jadranku.
Posle sam mazio i Branku,
otmenu Dubrovčanku,
sa kožom od svile.
Sonja, devojka najbolja,
I druge lepršave kao iz bajke
morske vile, moje su bile.
Ranije sam znao da svratim često
u svako poznato mesto.
Na tren bi mi samo raspalila maštu
devojka bilo koja, otmenog stila
bledog zamišljenog lika.
Ali ni jedna, ni jedna ne beše Jadranka...
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.