ponedjeljak, 28. svibnja 2018.

Florian Hajdu | Sunce


Sunce je sijalo
na pola puta između Lakia i Nju Orlijansa
mirisom sjajem tvojim
mazila si me vrelim oker braon bojama
svetlošću
tvojim baršunastim prstima toplim mekim
virtualnim zracima
sunčao sam se
kupao u tebi
termalnim odajama
suncu novi rađao punio
osećao ljubav večnu sunčanu...

Olovo oblak
siv braon crn
Đavo bez repa nokti umesto ušiju
jezik palaca iz malog mozga unatraške...

Dušo
ne možeš
istu ljubav drugom darivati
koliko god mozgom hoćeš
siluješ
srce
duša
to ne daju...

Vrag u uvo recituje
sad je mio
drag
sve na ovom svetu
nastoji mu dati sve
više od sebe
moje oči
ruke
dah ubrzani
cinober bojnu riku bika
iz Sive reke
telo moje u tebi
ringišpile
cvetna polja
gudure
visoravne
sve vrhove vrhunce
sluzi
znoj
tela zgrčena u više ne istih čvorova
dugih sati ubrzanog disanja stenjanja muko setnog cijukanja
pokušaja hvatanja ispuštenih ljubavnih dahova
butine ramena ljuljaju
nokti u mesu
u
rajskom zemaljskom zanosu

Dušo
ne može se ista ljubav drugom darivati
da bi se silom zaboravila

Nema komentara :

Objavi komentar