Vitla bura, u ovo doba kao i obično...
Škripe hladna lica strmih pločastih ulica, uskih;
Stare kuće kamenih fasada stoje jednolično,
ćute uspravne, zbijene, čvrste.
Ljudi se zatvorili u njih, u sebe
u polumrak tupo zure, sede nepomično
puni letargije, iza sklopljenih škura.
Vitla bura.
Podivljalo more uzavrelo, podlo.
Duboko modro,
propinje se i ispravlja naizmenično.
Sunce greje, al' stidljivo, oprezno.
Čisto nebo iznad crvenih krovova,
bez oblaka, prazno, izgleda porazno.
Sve uzmiče pred vetrom koji hoće da razbije
stakla na prozorima, vrata da izbije iz ragastova.
Talasi u masi, sruče se na oštre hridi.
Rasprše u sitne kapi, poput kiše .
Sinoć vitla bura a ujutro se vidi,
kako more postane neprirodno mirno.
Iznenada kao što dođe, sve postane tiše;
Pomalja se sporo tek beli brod na pučini,
gde se more prozirno i glatko,
bistro posle bure, sa nebom spaja u daljini ...
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.