srijeda, 27. prosinca 2017.

Ispovijed jedne čitateljice XXI.


O knjizi „Moj dnevnik o seki i svačemu još“ Zorana Pongrašića

Piše: Mirjana Mrkela

Prva zimska muka
   
Kada sam ja išla u školu, zimsko ferije nije bilo oko blagdana. Imali smo ga nešto kasnije, dva ili tri tjedna. Njegov dio proveden u igri i snježnim radostima bio je skroz O. K. Ali morala sam i nešto zaista raditi. Bez obzira jesam li kod kuće ili na putu, sama ili u društvu. I činilo mi se da svaki sat proveden u tome zaistaradu traje deset puta dulje nego onaj u zabavi. Za to su bile krive moja mama i moja učiteljica.

Mama je zapovijedala ručni rad. To znači šivanje, pletenje, kukičanje i vezenje. Ovo posljednje bilo je najgore od svega. Uzorci iscrtani plavom tintom na komadu platna zvali su se mustre. Vjerojatno zato se govorilo i: ih, baš si mi ti neka mustra! Gotovi uzorci prodavali su se na štandovima uz tržnicu. Ponekad bi ih mama precrtala iz ženskog časopisa, a još rjeđe i sama nacrtala olovkom. Moje odabiranje jednoga od ponuđenih uzoraka bilo je točno onoliko veselo koliko i blijeda zraka sunca koja se samo na minutu probije između zimskih oblaka. Zatim su se odabirale boje konca. Svaki konac od njih tridesetak i više nalazio se u smotuljku veličine osrednje olovke, a po tvrdoći je bio sličan krepanoj glisti. Odabrane boje, jednu ili više, trebalo je premotati na neki tuljac ili kartončić, jer bi se konci mrsili ako bi ostali glistasti. Konac je bio svilen i boje su, moram priznati, bile privlačne. Nakon toga, katastrofa se već nazirala. Morala sam odrezati komad konca i uvući ga u iglu. Na sreću, čvor se nije vezivao, da se ne kvari finoća izrade. Ali u prvim godinama svoje veziljske karijere jedva bih nekako nagovorila konac da prođe kroz iglenu ušicu. Pokušavala sam si pomoći odrezivanjem vrlo dugog konca. Tada je bilo još gore, jer bi se gospodin konac stalno mrsio i pravio čvorove po vlastitoj volji.
   
Vezenje se sastojalo od prošivanja zadanih crta, a kasnije i popunjavanja određenih površina. Npr. latica cvijeta ili tijela životinje. Dječaci, pa i neke djevojčice, znali su se nekažnjeno isključiti iz posla. No ja sam bila uvijek poslušna i nisam znala kako. Prsti su mi se grčili, ubola bih se ponekad i do krvi, a oči su mi se punile suzama. Sada mi je također tužno sve to, jer znam da se duge zimske večeri mogu provesti posve drugačije. A rukom izvezene šare i sličice nemaju ni približno onu vrijednost koju su imale tijekom moga djetinjstva.

Druga zimska muka
   
Moju drugu muku preko ferija smislila je učiteljica. Muka se zvala dnevnik, svakog dana makar nešto. Prvi zapisi, ne izostavljajući ni pogreške u pisanju, izgledali su ovako:

    16. sječanj. Dan je počeo ujtro. ustalasam se i umila sam se. Onda sam doručkovala. Meni su praznici liepi.
    17. 1. ptičica me probudila ujutro. Digla sam se iz kreveta. Umila sam se. Posje doručka samse igrala.
    18. 11. Piticica je pje vala: ajde, Mirjana, ustajse? Ja sam se ustala. Jasam doručkovala kakao. i umila sam.

    Sad bi netko pitao zašto nisam pisala o vezenju. Vjerojatno zato što je vezenje bilo na redu popodne, a dnevnik se popunjavao prije ručka. Ima također ljudi koji se čude kako sam mogla postati spisateljica, kad mi je pisanje išlo tako loše. I zar nisam imala mašte? Oh, da, imala sam je! Ali mislila sam da se mašta u dnevniku ne smije koristiti. Ne znam kada, no jednoga dana sam se, srećom, predomislila. Zato je danas moje mišljenje o dnevnicima, kao i o vezenju, posve drugačije.

Zoranovi dnevnici

    – Zorane, krasno si smislio one svoje dnevnike! – kažem ja Zoranu – I u njima ima ponavljanja, ali sve je smiješno i vrlo zabavno.

    – Da. – kaže meni Zoran – Ali ne moraš me hvaliti. Samo čitaj, ako ti se sviđa, smij se i zabavljaj se!

    No već ste mogli opaziti da ja nisam poslušna kao kad sam bila mala. Zoranove dnevnike sam prestala hvaliti, ali nisam samo čitala i smijala se. Postavljala sam pitanja, što je također zabavno. Ne znam je li Zoran bio pristojan kad je bio mali. Sada jest pa je na sva pitanja odgovorio.

    On nije počeo pisati dnevnik u drugome razredu, kao ja, nego malo kasnije. Najprije zato što je morao, a poslije zato što je htio. Tu nije bilo ni spomena o ptičicama i nevažnim sitnicama. Zoran je u svoj dnevnik bilježio svoje brige, nedoumice, veselja i zanimljivosti. I nije samo pisao, nego se često vraćao na stare zapise i iščitavao ih. Tako je mogao bolje razmisliti i lakše donijeti neke odluke. On kaže da mu je dnevnik bio kao prijatelj. A nije jedini. Više puta sam čula da netko ovako započinje svoj dnevni zapis: Dragi Dnevniče!
    Sva ta iskustva, ili bolje reći vježbanja, Zoranu su koristila kada je odlučio napisati knjigu. Najprije je to bio "Moj sekin školski dnevnik i imenik". Svima nam se svidio pa je Zoran napisao još jednu, koja se zove "Moj dnevnik o seki i svačemu još".

Seka i ostali

    Dnevnik o svojoj mlađoj sestri vodi njen brat. On sve zapaža i zna lijepo pisati. Seka je tek u drugom razredu, a nije baš najbolja učenica u cijeloj školi. Dakle, vjerojatno ne bi uradila bolje od onoga što sam vam ja prepisala iz svoje bilježnice.

    No taj brat, pisac dnevnika, ipak nije odrastao čovjek. Dakle, događaje ne vidi onako kako bismo ih vidjeli ja ili Zoran. Hoću reći, neke stvari je krivo razumio. Ali ni odrasli u njegovoj obitelji nisu nepogrešivi mudraci. Počesto se ne slažu u odgovorima, a ponekad im ni mi čitatelji ne bismo dali za pravo.

    Osim brata i sestre, obitelj sačinjavaju mama, tata, djed i baka. Baka rado napominje da je bila učiteljica. Pisac hvali njezinu mudrost i učenost. Djed rado puši, što nitko ne hvali.

    – O čemu vi to pričate? – pitao je deda dok se vraćao s balkona. To jest, s pušenja.
    – O tome što sve raste iz zemlje! – rekla je Seka.

    Zapravo, viknula. Jer ona ni ne zna normalno govoriti. Ona ili šuti ili viče na sav glas. Ili plače. Isto na sav glas. Ako se kojim slučajem nađete u Sekinoj blizini, najbolje vam je da odmah začepite uši.

    – Vau! Vau! – rekla je i Đurđa na isti način.
    A onda je deda rekao: – Iz zemlje rastu banane.

Kad sam Zorana zapitkivala poznaje li neke takve ljude, odgovorio je potvrdno. Naime, njegova mama je bila učiteljica, a njegov tata je mnogo pušio. To nije čudno, sigurna sam da svatko oko sebe ima makar jednu učiteljicu i još više pušača. Ne znam jesu li svi zanimljivi, ali Zoranovi likovi sigurno jesu. Zato vam čitanje ove knjige neće biti mučenje, nego silno veselje i zabava, baš kao što je Zoran poželio.

    Pa se okrene natrag Seki. Pa joj kaže:

    – Vrijeme ima krila, ali su ta krila nevidljiva.

    A Seka zine pola metra. Skoro pa si proguta svoju vlastitu glavu, koliko jako zine.

Dragi Zorane, lijepo je kad ti se želje ostvare, a tvoje želje u svezi ove knjige sigurno jesu. Dragi čitatelji i vama želim ostvarenje mnogih želja! Dragi Dnevniče, pisat ću te čim prođu praznici!

Nema komentara :

Objavi komentar