Beton pod pergolom još isijava jaru.
Pečem kukuruz… Peti je kolovoza.
Pucaju zrna na usijanom žaru.
S neba prsne kadikad koja zvijezda.
Ti trepneš na to. Čuvaš zjenicu oku.
Rekla bi nešto… Ali ti se ne da.
Radije gledaš uštap na istoku.
Čim se zrikavci smire, u decrescendu,
S radija zaurlaju potpuni imbecili.
Naša glazba odavno nije u trendu.
- Je l' taj kukuruz skoro gotov, mili?
Valja spremati stvari. Ide vrijeme.
Jedno drugom lažemo da smo isti.
Ali u vrtu pretežu krizanteme.
- Uzmi manje pečen! Lakše ćeš gristi.
Pomažem joj da smiri tremor ruke.
Ona odbija, s dostojanstvom žene.
Zagriza zrno s malo više muke,
Gluha za moje plačne kantilene.
Vatru gasim bokalom mlake vode.
Dim sukne na me… Psujem poluglasno.
Žmirkam… Čekam da sukljavina ode.
A da krenemo, dušo… Već je kasno!
Ustaje… Želi prikriti svoju muku.
Pođe naprijed… A onda krene na se.
Ja posve nježno uzimam je pod ruku,
Ona se smiri… I više ne otima se.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.