Ani Pravilović
Lepe arabeske crtah ti po telu
I pojmih najlepše Vajara je delo
Koji šestarom obujima vidiv svet
I tebe ljupku graciju, vestalku belu
Iglom šestario je svunoćno zacelo
Jer igla što šara ponajlepši splet
Sama ostaje neobučena, a naša
Koju svi vide, svetini da se svidi
Tek goli je privid, prazna je čaša
Koju Gospod dopunja iz neuvidi
Da nam kaže koliko je daleko ruka
Od ruže purpurne grudi, u času
Kad miris aloje, kadi s neboluka
Kaplje u naš prazni zemni sasud,
I da Vajar koji najlepšu te satvori,
Može se videti iza najkrajnje međe,
Koju tek onaj retki, k'o obogotvori
Može za života očima srca da pređe,
I da zna koliko lepa si u trenu,
Kad u tebi vidim vestalku iz doba
Kad ljudi srcem upijali su ženu
Da je ne zledi grešna ruka pre groba;
A opet, noktom zaparujem ti kožu
Meku kao svila, kao vazduha rezede,
Mada mi ruke stolicu nude, ne ložu
Nežnu, svilastu, da svilu puti ne zlede,
O, da li iko vidi čudesno Božje delo,
Koje tičem nečistom rukom za mraka,
Gde ukršta sablju lepote sa suncem
Il' će k'o ružice neovdašnje zraka
Pobeći iz ruku, izmigoljiti u vrhunce,
Gde višnji duhovi obitavaju, uz pesmu
I gledaju jedni u druge, premda blešte,
A mene paloga ostaviti samog u nesnu
Da mrvim njen glas i vile stas, ako jeste
Stvaran, u ovoj zemlji privida i laži,
Ako živi umirući, za ruke dodir nežni;
O, iza sedam bregova tišine je traži
Ovo srce, nesrce, moj rukohvat snežni.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.