Kolumne

četvrtak, 20. srpnja 2017.

Nena Miljanović | Kći bola





Izgovori me pesmo moja
Onako kako ne umem ( ili ne smem) ja
Izgovori me kao slovo o (ne)prolaznosti
U svemu u čemu sam postojala Pre
I u čemu me nema sad Posle
Pisni me pobedonosno
Kao orlicu na najvišoj litici Anda
( dotle me je vinula njegova ljubav )
I odćuti me
Kao samu liticu i njena kamena podnožja
U tišinama tamne utrobe zemlje
( dotle sam i niže pala odgurnuta )

Izviči me radosnu i istihuj tužnu
Iskaplji me i isteci
Sa željno čekanim kišama po pustolinama
Izrominjaj me stihovima po dragome
I natopi još jednom mnome njegova uvela bilja
Zalij mu zavele strasti na domaku starosti
Ozemlji me i ogrumeni oko njegove muškosti
Oko korena nežnih trava u njegovom levom pazuhu
I oko moćnog hrasta lužnjaka u njegovim preponama
Rodi me iz ljubavi sa njim
I ubij iz milosrđa bez njega

Hajde
Ojagnji me nezlobivu
U pitominama moje duše dok sam mu bila u duši
I okoti krvoločnu prema samoj sebi
U napuštenim vučjim leglima mene sad kad mu nisam
Napuštenu
Ispevaj i izjauči nas početne i završne kako ne smem
Iz straha od podsmeha stihovima
I prozivanja za neprimerenost
Jer
Velika ljubav i velika pesma o njoj
Ne opraštaju se velikim godinama
Izgovori me pesmo moja
Kao Ljubav i njenu kćer Bol
Suviše veliku za moje velike godine
I za male pesničke reči

Nema komentara :

Objavi komentar