Spremila sam kovčeg.
Uzela samo neophodno:
slatke snove, slani jastuk,
paučinu nade, pokrivač čežnje.
Dugo sam ga spremala.
Prebirala, dodavala, vadila,
odlagala, pretrpanog stiskala,
jedva zatvorila. Otvorila pa neke rime
ostavila u ormaru neuredno razbacane.
Nosim traženjima i kruženjima potrošene cipele,
tvoju košulju, zelenu maramu s leptirima i
one uske hlače, voliš me u njima.
Lovim zadnji noćni let.
Mjesečevim taksijem kroz zamagljena stakla
cestu pratim, smjerokaze uz put.
Ne okrećem se da me ne pozovu natrag
ostavljeno svjetlo u hodniku i odškrinuta vrata.
Spremila sam kovčeg.
Sve je u njeg' stalo:
nešto metafora, poredbi, epiteta,
pokoji zarez, točke, nešto malo više upitnika
i tek jedan uskličnik.
Ne otkazuj let!
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.