Kolumne

četvrtak, 16. veljače 2017.

Nena Miljanović | Dan kad je pobeleo đavo


Nije plakala ni hulila kad joj je umro sin
Zbog dece svoga deteta
Ta žena je stajala uspravno (da jaukom ne jazbi decu)
Zaboravljajući da je mati
I da je Bog zaboravio da je njeno dete otac
Koji je nekome nejakom trebao više
Nego što je njoj staroj trebao sin

Tog zlog proleća
Više glave mu je posadila vesele suncokrete
Da se na žute glave skupljaju sunčevi zraci i ptice
I kad je strašno letnje nevreme
Ujutro gradom samlelo zrelo žito na našoj njivi
Nije ni reč progovorila u praznom ambaru
Bela kao kreč
I u crtu stisnutih usta

Ali to popodne na groblju
Podižući sinovljeve slomljene suncokrete
Digla je oči u nebo moja slomljena grandmother
I široko otvorenih usta hvatala dah
Psujući Boga strašnim glasom
Psovkama od kojih su i đavoli pobeleli od užasa
U danu
U kom je moja Anđelija prestala da veruje u Milosrdnog
Zbog suncokreta
I sunca
I ptica…

Nema komentara :

Objavi komentar