Dragan Miščević | Državljanstvo

Četrdeset godina sam bio državljanin FNRJ, pa državljanin SFRJ što smo mi djeca prevodili Franjo Neće Repu Jesti, a kad FNRJ postade SFRJ svakom je bilo jasno značenje nove kratice Sada Franjo Repu Jede.

Eh, brate moj, da je Franjo  samo jeo repu ne bi bilo ni po muke, ali se sve preko noći stumba i pretumba pa ti ja, Esad Šokčević postade državljanin jedine mi Bosne i Hercegovine, ali ni to ne potraja, nego ti ja bježeći sa ženom i djecom od naših, pa od vaših , pa i od naših i vaših zajedno, a poglavito od njihovih, umalo postade nizozemski državljanin, ali me sreća odnese preko Atlantika u SAD-e (čitaj Esade).

I tako ti tvoj Esade, stiže, dakle, u e-SAD-e. Primiše me gologuzog kao najveću svojtu, ma malo sutra. Ispitivali su i provjeravali me pri useljavanju jesam li rasista, nacionalista, terorista, anarhista, komunista…

Pošto sam došao sa ženom i kćerkom pitali su me:

-    Što biste vi , gospodine Esade, učinili da vam se kćer uda za crnca?

-    Kupio bih mu bijelu majicu da ga po noći vidim, odbrusio sam im.

Ostalo je povijest. Prilagođavanje, učenje jezika, zapošljavanje, i kćerkina svadba – udala se za crnca, dobar dečko, ma volim ga jer je spreman na šalu, a zna šaku viceva o Muji i Hasi kao da je odrastao usred BiH samo što ne zna naš jezik pa mu se mi smijemo  jer loše govori, a viceve, hvala dragom Bogu i Alahu, o Muji i Hasi znamo i sami.

Dobio sam i unučića, ma pljunuti ja,  samo što je malo crnji od mene.

Lijepo nam je u Americi. Naši se poslodavci čudom čude kako mi sve i svašta znamo, a nismo znali opstati na svome ognjištu. Mi znamo sve i o holokaustu, i o Hitleru, i o Musoliniju, i o caru Hailu Selasiju, i o Sadamu Huseinu, i o Kenediju, i o Hruščovu,  i o Reganu… i o Golfskoj struji… znamo sva mora i rijeke, planine i nizine i sve o SSSR-u i o SAD-u i tko zna što sve ne. I tako se oni čudom čude nama, a i mi njima jer oni uglavnom pojma nemaju ni o čemu, a pogotovo nemaju pojma gdje je Bosna i Hercegovina, a niti Jugoslavija. Viču nešto kao Rusija. Kažem – pojma nemaju.

Radimo mi bolje od bilo koga i lako kopčamo i sve brzo skužimo i prokužimo. Žmirimo na nepravdu, a gdje ne ćeš kad te kruhom hrane!?

I tako prozujaše godine, stekoh ja uvjete za  američko državljanstvo.

A i moja Mirsada ne će više biti Bošnjakinja, postat će Amerikanka. Ono jest da je u Americi čistačica u tvornici, a u Bosni bi bila šefica, ali tko te pita – glavno da je plaća pristojna i redovita.

I tako nas uputiše na liječnički pregled. Ne će Amer bofl u svojoj državi. Moraš biti zdrav kao kljuse, a i potegnuti konjski. Nema ti kod njih godišnjih odmora od mjesec i više dana, a nema ni spajanja blagdana i državnih praznika.

I odemo ja i Mirsada na liječnički pregled. Pregledali nam sve od tjemena, uha,  usta i zuba pa sve do tabana i nožnog prsta. Na svakojake nas aparate uključivali i zavirivali kroz njih u samu utrobu, a onda me uputiše urologu, a šta mu je specijalnost pojma nemamam. I uđoh ja u neki sobićak, sve bijelo i čisto, a neki doktor natjera me da skinem i hlače i gaće te me nagnu nad neki stolić i onako golom zabi prst odozada.

-    E vala, vidi pedera, majke ti žive! Četrdeset i osam godina hodam ja po svijetu nevin, a sad me dohvati, taj j….. Amer i oduze mi nevinost!

Ma, zube bi mu razbio, odalamio ga po piksli,  ali on skide rukavice, opra ruke  te sjede za stol i tamo nešto počne škrabati, a mene obuze stid i sramota, majke mi! Gdje dođe baš ovoj pederčini od doktora da mi zafitilji svoj prst, a sve tobože radi državljanstva.

-    E, sve mu i državljanstvu, da sam znao što će me snaći, ne bih ja, života mi, tražio državljanstvo. Draža mi moja stražnjica od  je…. državljanstva… Ma, najprije dobiješ prst odozada da sve zvijezde vidiš, a onda ti daju državljanstvo. Ma, pusti, ove lude Amere… što me jadna snađe… ma sve mu i državljanstvu – proklinjem i zemlju i ljude i državu.

Vraćamo se ja i Mirsada. Ona sva sretna jer smo obadvoje zdravi, a ja je priupitam tek onako da se uvjerim je li i ona dobila prst odozada, a ona se prenerazi i začuđeno me pogleda.

-    E, tako je, moja Mirsada, više ti nisam nevin! Onaj doktor mi uturi prst, a da je prst, to ti je moja Mirsada prstina ko da me konj dohvatio.

-    E, moj Esade, to mora biti neki peder! Njega bi trebalo prijaviti… Ne može on samo tako gurati prste gdje hoće.

I tako je uskoro sva uža i dalja rodbina saznala da više nisam nevin. Saznali su i svi znani i neznani prijatelji što me je snašlo.

-    Esad dobio prst odozada i postao Amer! – smiju se i sprdaju s mojim državljanstvom.

-    Bolje da sam šutio!

I tako ti oni mene nagovore da odem radi provjere kod jednog doktora, vele isto urologa ili nekako tako, na pregled, pa da se kod njega raspitam o tom pregledu jer to je naš čovjek, doduše nije baš naš, ali nije ni njihov, ali zna čovjek jezik i mnogima našima je pomogao i mnoge spasio, tako vele. Samo je skup.

Ma neka je skup, radit ću ja i mjesec dana da platim taj pregled, ali ću onoga pederčinu prijaviti. Neće on meni prst gurati.

I odem ja kod njega. Čim sam ušao sestra me natjera da se, jadan ne bio, opet skinem do pasa, ali samo donji dio. I  skinem ti se ja, a taj naš urolog, koji nije baš naš, ali nije ni njihov, uđe unutra i bez pitanja me nagnu nad neki krevetac i sastavi prstom odozada.

Meni sve zvijezde zatitraše i proletješe ispred očiju, umalo mi oči ispadoše… a jesam ti ja neke uvrnute sreće.

I tako ti ja pošteno platim i dobijem još jedan prst odozada i postanem pravi Amer!

E, tako ti je to kad hoćeš tuđe državljanstvo! Najprije te razdjeviče, a onda te prime među svoje!

E, moj Esade, to ti je e-SAD-e!

P.S.
Bar da ovome drugom nisam platio što mi ugura prst odozada, a samo zato da mi još jednom napiše istu dijagnozu da mi je prostata zasad o.k.

Dragan Miščević: Iz zbirke priča Mali Tane (Digitalne knjige, 2012.)