Sofija Živković | Koliko je sati?

Na ovim ulicama časovnici
Ne otkucavaju pravo vreme,
Ležiš i u izgužvanoj postelji, sa izgužvanim telom,
Čekaš a napolju godišnja doba se ne razaznaju,
Ne mogu da objasnim kakva peščana oluja može da izbije samo sa
Određene boje odeće, neočekivano, kakav obrt sveta, nemoguće,
Menjaju se vremenske zone u sobi,
Okrnjeno, dodirujem nečije ruke u rukovanju i
Znam samo jedno mesto na planeti gde
Dodir nema granicu kože,
Ponekad je stapanje brzo kao jesen i fasade,
(spiram se kišama koje se ponašaju na mom telu
Poput nekog velikog mora pa ulazim u bestežinsko stanje),
Gubim prošlosti,
Novembar već prolazi, evo, već prolazi,
Koliko je sati?, ovde je vreme stalo na časovnicima,
svi pokazuju trenutak okretanja od zida ka svetskoj biblioteci,
Koliko je sati?, Koja je vremenska zona u Vavilonu?,
Ovde časovnici ne rade,
Stali su na sekundi kada je nežni mrak pao umesto noći,
Siluete su ugasile časovnike, a potom,
Slikala sam lišće, popila neprokislu bozu u poslastičarnici,
ostala je iza mene najstarija kuća u gradu, i još ponešto na trepavicama,
Hodala sam po šinama, neoprezno, u krugu opisanom Urijevim prstima,
Poslastičar nas je voleo, a ja sam ustajala rano samo da bih mislila o nečemu što volim,
Iscepkani snovi ničemu ne služe,
Ne mogu da objasnim kakve peščane oluje mogu da izbiju sa
Boje određene odeće, kako se uskomeša nebo u mojoj sobi
(Koliko je sati?), nastaju čudne nijanse knjiške prašine;
Pomeram časovnik na bezvremeno stanje,
To je moja definitivna odluka, jer
Koliko uopšte može biti sati,
Ako ne želimo da znamo?