Dnevnik (ne)obične djevojke

Ja, glupača

Piše: Božana Ćosić 

Kao što sam slutila, bilo je pitanje vremana kada će me Hrvoje pozvati van. Učinio je to iznenada jedne večeri dok je radio obračun. Pomogla sam mu, uostalom kao i svake večeri, spremiti šank. Dakle, nisam učinila ništa neuobičajeno.

U jednom je trenutku zastao, pogledao me, a onda i pitao: „Što misliš, da odemo popiti nešto?“

Na tren sam ostala zbunjena s obzirom da je prošla ponoć, no ipak sam rekla da je to dobra ideja. Zašto ne? Radimo zajedno i dobro se slažemo pa nije od viška da se bolje upoznamo. Samo stoga sam pristala... samo zbog boljeg upoznavanja. I to je živa istina. Vjerovali ili ne, koliko god Hrvoje bio divan, pa na koncu i zgodan, ipak ga nisam dovoljno dobro poznavala. Osim poslovnog i ponekog neobveznog čavrljanja o ničemu važnom nismo razgovarali.

Odveo me je u jedan ugodan kafić na rubu grada gdje je običavao zalaziti i gdje se osjećao kao kod kuće. Osim što je u njemu radio njegov najbolji prijatelj, i sam je nekoć radio u istome.

Udobno smo se smjestili i druženje je moglo započeti...

Razgovor je krenuo posve obično i prirodno: Dvoje pijuckaju svoje piće i razgovaraju o svemu i svačemu, ali o ničemu posebnom i privatnom poput iskustva u ljubavi i tome slično. Da, rekao je da živi sam, da ima starijeg brata koji je s obitelji prije nešto više od godinu dana preselio u Irsku. Rekao mi je da je i sam svojedobno razmišljao da učini isti potez jer, istini za volju, ovdje ne vidi svjetlu budućnost. Ali rekao je i da je odgađao jer tuđina je tuđina ma što god mi mislili... na koncu je, kao što  je očito, prevagnulo na stranu ostanka. Tada se zaposlio u restoranu jer je to ipak ozbiljniji  posao. Stizale su ga godine kada bi trebao razmišljati o ženidbi i kada treba ozbiljnije pristupiti životu.

I sve je to ok. Sa svime sam se složila i o svemu sam gotovo jednako razmišljala, a onda je najednom, kao grom iz vedra neba, okrenuo  temu...

Dragi Hrvoje koji mi je tu veče još više prirastao srcu zbog tako zrelog razmišljanja i pogleda na život lijepo zapaprio sve misli.

Nisam promijenila mišljenje o njemu, dapače, ali razočarala sam se... Naime, posve sam krivo čitala znakove. On u meni nije vidio djevojku s kojom bi htio vezu, nego prijateljicu, možda najbolju prijateljicu, ali ipak samo prijateljicu.

Nedavno je okončao dugogodišnju vezu. Nije mi rekao detalje, ali zaključila sam da je u pitanju nešto najobičnije, a opet dovoljno snažno da uništi vezu. No ono što me, priznajem, pogodilo, bila je činjenica da je nije prebolio, da je još uvijek jako voli i želi da mu se vrati.

Govorio je o njoj, o predivnoj Ines s posebnim tonom u glasu, s divljenjem. U tim su mu trenucima zjenice iskrile posebnim sjajem, a ja, glupača, mislila sam da mu se sviđam i bojala se da bi mi mogao postati lijek za nepreboljenu ljubav. Bojala sam se da ga ne povrijedim, a na kraju je ispalo posve drukčije. Na kraju ja nisam postala čak niti lijek za njegovu nepreboljenu ljubav...

Lijepo od njega. Hvale vrijedno. Hrvoje je uistinu divan mladić. A ja... ja sam najobičnija glupača.

Slutim da više ništa neće biti isto.