Ivan Luketić | U tišini

Znam da šutiš
dok nijemo zuriš
kroz stare zidove
u sivilo jutra
što ga donosi dan
ali ja ne trpim
više usana tvojih bol
I ruke moje ne žele
da osjete toplinu
tijela tvog
I, iako znam da
oči ove ne mogu
da izbrišu
onaj stari sjaj,
a ruke ne žele
da pobjegnu
u neki drugi kraj,
i dalje sanjam,
sa onim istim plesom
u pogledu.
Nakon svega
ostaje
prokleta uspomena,
rasuta
u vremenu
tako daleka
i nestvarna
sama
bez riječi
i nade
u tišini
ostaješ
samo
ti